15.01.2012.

SA PREŠLICAVANJA: ŠKVORECKI

(„Red Music” (odlomak) Jozef Škvorecki (1924-2012))

Jozef Škvorecki nije pisac sa ex-YU prostora. Ipak živeo je u sličnim društvenim koordinatima u kojima su živeli i građani SFRJ: u socijalizmu je živeo. I to u malo tvrđem socijalizmu nego što je to bio Brozov socijalizam. Stvarnost Škvoreckog je bila tzv. real-socijalizam.
U mnogim/većini svojih dela Škvorecki opisuje to vreme i te godine kada je džez u Čehoslovačkoj bio zabranjen.
Možemo i da zamislimo kakva je sumorna država bila kada je u njoj zabranjen džez?!
Pored socijalizma J. Škvorecki pamti i nemačku okupaciju od 1951.g. do 1945.g. I tada je džez bio zabranjen. Koliko je džez smetao socijalizmu, toliko je smetao i Hitlerovom fašizmu.
Nastavak je odlomak iz jedne priče J. Škovoreckog...


Jozef Škvorecki (1924-2012) : „Red Music”
(odlomak)

"U doba kada smo imali šesnaest, sedamnaest godina i kada je sve u životu bilo novo – svirao sam tenor-saksofon. I to bedno. Naša kapela zvala se Red Music, što je bilo pogrešno, jer to ime nije imalo nikakve političke konotacije. Ali u Pragu je postojao orkestar po imenu Blue Music a mi, budući da smo živeli u protektoratu Češka i Moravska, nismo ni slutili da u džezu blue ne znači ime boje i tako smo našu kapelu nazvali Red Music. Ali ako samo ime nije imalo nikakve političke konotacije, naša slatka, divlja muzika je takve konotacije imala; džez je, naime, oduvek bio trn u oku svih ultravladalaca koji su redom, od Hitlera do Brežnjeva, vladali u mojoj domovini.
Kakve političke konotacije? Levičarske? Desničarske? Rasne? Klasne? Nacionalne? Rečnik ideologa i šarlatana nema za to pogodan izraz. Na početku, neposredno pre drugog svetskog rata, kada je moja generacija doživela otkrovenje muzike, džez uopšte nije izražavao nekakav protest. Bez obzira na moguće nedostatke liberalne republike T.G. Masarika, beše to pravi raj kulturne tolerancije. I neka Le Roa Džons kaže šta hoće, ali suština ove muzike, ovog „načina da se pravi muzika“ nije samo protest. Njena suština je u nečem mnogo elementarnijem: elan vital, eksplozivna i stvaralačka energija, koja kao u svakoj pravoj umetnosti uzima čoveku dah i koju čovek oseća i u najtužnijem bluzu.
Njeno dejstvo je katarza.
Ali, ako su životi pojedinaca i zajednica pod kontrolom vlasti, koja sama ostaje van domašaja kontrole, pod kontrolom robovlasnika, careva, firera, prvih sekretara i maršala, generala i generalisimusa, ideologa diktatura sa obe strane spektra – tada se stvaralačka energija zaista pretvara u protest.
(...)
Uprkos Hitleru i Gebelsu, slatki otrov judejsko-negroidne muzike (to su bili atributi koji su nacisti davali džezu) ne samo da je istrajao, nego je i pobedio – čak nakratko i u samom srcu pakla, u terezinskom getu. The Ghetto Swingers... postoji fotografija, amaterski snimak, napravljen unutar zidina ovog grada, one kratke sedmice u kojoj su im dozvolili da sviraju prilikom posete predstavnika švedskog Crvenog krsta, koji su došli da vide Potemkinovo selo nacizna. Na tom snimku su svi: svi do jednog osuđeni na smrt, u belim košuljama i crnim kravatama, pisak trombona ukoso štrči u nebo, simulira ili možda stvarno doživljava radost ritma, muzike, možda komadić očajničkog osećanja bekstva.

(Jozef Škvorecki, iz knjige „Bas saksofon“, 1977;„Prosveta“, 1986, prevod Aleksandar Ilić)

(izvor --- PREŠLICAVANJE)

Нема коментара:

Постави коментар