Klasna borba - pravi poklon za "Osmi mart"!

[asi-saopstenja]

Saopštenje povodom Medunarodnog dana žena

Istorija Medunarodnog dana žena pocela je borbom njujorških tekstilnih radnica, koje su 8. marta 1857. izašle na ulice i demonstrirale zbog loših uslova rada i niskih plata. Ove demonstracije razbila je policija, ali su radnice, odlucne da se izbore za svoje zahteve, ubrzo nakon toga napravile sindikat. Pola veka kasnije, 8. marta 1908, 15.000 žena marširalo je Njujorkom tražeci krace radno vreme, bolje plate i kvalitetnije uslove života, da bi, konacno, od 1910, 8. mart poceo da se obeležava kao medunarodni praznik. Sva znacajna poboljšanja položaja i civilizacijske standarde koje su žene izborile kroz istoriju, kao što su skracenje radnog vremena, pravo na jednaku platu sa muškarcima, zaštita na radu, pravo na abortus, pravo na obrazovanje, seksualne slobode itd, ostvarile su prvenstveno kroz klasnu borbu u okviru radnickog pokreta. Uprkos proklamovanoj ravnopravnosti muškaraca i žena, kapitalisticki sistem niti želi, niti može da obezbedi uslove za istinsko ostvarenje jednakosti žena i muškaraca. U Srbiji i dalje vecinu nezaposlenih cine žene. One koje su zaposlene zaraduju u proseku manje od svojih muških kolega na istim radnim mestima, dok je u zemljama Evropske unije procenat razlike u zaradama još veci. Živimo u društvu kome se, zbog njegove klasne prirode, nikada ne može ostvariti suštinska ravnopravnost, ne samo medu polovima vec medu ljudima uopšte. Savremena gradanska ženska udruženja i razne „nevladine“ feministicke organizacije, mahom osnovane i podržane od strane kapitalistickog sistema i propagandnih fondacija, potpuno zanemaruju ili skrivaju ekonomski aspekt, odnosno klasnu podvojenost, i zbog toga je njihova aktivnost svedena na uzaludno lobiranje za poštovanje „ljudskih prava“ i nominalnu ravnopravnost medu polovima koja u klasnom društvu nikada ne može biti suštinska. I danas, u vreme najbrutalnije eksploatacije koju sprovode gazde i država, sa novoustanovljenim reformama rada i merama „štednje“, u vreme privatizacije, nametanja prekovremenog rada, otpuštanja, klerikalizacije i ponovnog jacanja nacionalizma i konzervativizma, žene se suocavaju sa oštrim padom prava koja su osvojile u prošlosti. Što je posao nestabilniji, više ce se smanjivati broj zaposlenih žena, jer ih kompanije svojom konzervativnom vojnickom logikom doživljavaju kao „manje odane“. Zbog toga žene moraju da se bore za ravnopravnost prvenstveno na radnom mestu, u sklopu borbe za oslobodenje citave radnicke klase. Pri tome je nužno voditi oštru borbu protiv seksizma u radnickom pokretu, buduci da je to još jedan od nacina na koji vladajuce klase, potencirajuci suštinski nebitne razlike, stvaraju podele unutar radnicke klase, onemogucavajuci jedinstveno borbeno delovanje svih eksploatisanih. Od svih ljudskih prava, vladajuca klasa neprikosnoveno cuva samo privatnu svojinu - osnovu svake diskriminacije, ugnjetavanja i izrabljivanja. Zbog toga se jedino u sklopu aktivnog ucešca radnica u borbi protiv kapitalizma može dosledno obeležiti ovaj praznik. Davanje bilo kakvog drugacijeg konteksta predstavlja najbezobraznije ismevanje žena koje su pre sto godina protestovale u Njujorku, ali i svih drugih koje su se kroz istoriju borile za istinsku jednakost i ravnopravnost.

Sekretarijat Sindikalne konfederacije "Anarhosindikalisticka inicijativa" (ASI), sekcije Medunarodnog udruženja radnika i radnica