Natalija Vojimirović (Facebook)
Jugoslavija je bila zemlja u kojoj sam živela 22 godine i bila srecna. Na danasnji dan bi od ranog jutra moja sestra i braca ,bili ushiceni slobodom koja je trajala 4 dana jer se nije islo u skolu, presrecni, jer ce se oko stola okupiti mnogoclana porodica.Majka i baka su pravile kolace,otac i ujak bi popili koju vise ,na nas decu niko nije obracao paznju ,sto je nama otvaralo Rajska vrata slobode.
Sanke su letele niz sneznu padinu Lionskog parka,grudvanje i vriska dece bi mi do duboko u noc odzvanjala u glavi ,ne bih spavala nikada ,zeleci da se ta sreca nikada ne zavrsi. Po tradiciji ,moj pradeda Velimir,bi svakom detetu dao po 20 ondasnjih dinara . To je bilo citavo bogatstvo ...Bioskop "20.oktobar" bi u 15.00 casova prikazivao filmove iz NOB -a "Kozaru" "Bosko Buha" "Valter brani Sarajevo". Promrzli i gladni trcali bi kuci pustim Bulevarom revolucije,danas Bulevarom kralja Aleksandra. Cesto bih gledala u terase i prozore,iza svake zavese ,svecani sto i porodica oko njega nazdravlja. Nevidljiva nit nas je povezivala ,ona nije imala ime ,ona se osecala u utrobi ,kao kada idete na ekskurziju u osnovnoj školi i zaklinjete se da vas nista nece rastaviti ,da cete se druziti do smrti.
Moj otac bi obavezno uvece posle "Banatskog rizlinga"i pecenja ,pustio svoj duboki bariton, ujak bi ga pratio ,i stalno je govorio "Danas svi slave moj rodjendan" -jer je zaista i bio rođen 29.11....cerekali bi se u oblaku duvanskog dima ,do duboko u noc..posmatrala sam ih iz jednog coska ,i u decijem mozgu je bila samo jedna zelja ,da tako ostane zauvek...
Po povratku u školu ,u plavom radnom mantilu ,i crvenom maramom oko vrata ,citali su se najbolji radovi iz srpskohrvatskog jezika ,na improvizovanoj bini ,delile su se nagrade.Stalno sam tražila pogled mog oca,da vidim da li je ponosan na mene,da li sam dobro procitala ...
Jutros sam nasla pozutele slike u jednoj kutiji....Na poledjini pise "Proslava Dana republike " i neki datumi...Nekih godina... Koje se ne vide dobro ,jer je proteklo vreme razliveno mastilo pretvorilo u plave mrlje,koje cudno podsecaju na suze.
Sanke su letele niz sneznu padinu Lionskog parka,grudvanje i vriska dece bi mi do duboko u noc odzvanjala u glavi ,ne bih spavala nikada ,zeleci da se ta sreca nikada ne zavrsi. Po tradiciji ,moj pradeda Velimir,bi svakom detetu dao po 20 ondasnjih dinara . To je bilo citavo bogatstvo ...Bioskop "20.oktobar" bi u 15.00 casova prikazivao filmove iz NOB -a "Kozaru" "Bosko Buha" "Valter brani Sarajevo". Promrzli i gladni trcali bi kuci pustim Bulevarom revolucije,danas Bulevarom kralja Aleksandra. Cesto bih gledala u terase i prozore,iza svake zavese ,svecani sto i porodica oko njega nazdravlja. Nevidljiva nit nas je povezivala ,ona nije imala ime ,ona se osecala u utrobi ,kao kada idete na ekskurziju u osnovnoj školi i zaklinjete se da vas nista nece rastaviti ,da cete se druziti do smrti.
Moj otac bi obavezno uvece posle "Banatskog rizlinga"i pecenja ,pustio svoj duboki bariton, ujak bi ga pratio ,i stalno je govorio "Danas svi slave moj rodjendan" -jer je zaista i bio rođen 29.11....cerekali bi se u oblaku duvanskog dima ,do duboko u noc..posmatrala sam ih iz jednog coska ,i u decijem mozgu je bila samo jedna zelja ,da tako ostane zauvek...
Po povratku u školu ,u plavom radnom mantilu ,i crvenom maramom oko vrata ,citali su se najbolji radovi iz srpskohrvatskog jezika ,na improvizovanoj bini ,delile su se nagrade.Stalno sam tražila pogled mog oca,da vidim da li je ponosan na mene,da li sam dobro procitala ...
Jutros sam nasla pozutele slike u jednoj kutiji....Na poledjini pise "Proslava Dana republike " i neki datumi...Nekih godina... Koje se ne vide dobro ,jer je proteklo vreme razliveno mastilo pretvorilo u plave mrlje,koje cudno podsecaju na suze.
Нема коментара:
Постави коментар