::: NOVI SAD ::: Likovni salon KCNS, Novi Sad
Ponedeljak, 26. Mart 2012. 20:00 — Petak, 06. April 2012. 20:00
Serija crteža grupisanih u naslovljenoj celini predstavlja vrlo određene portrete meni najbližih ljudi: majke, oca, sestre, sina, kao i mojih ne više živih drugarica, i mene, mlade sa njima („Naša mladost“)… Svakome ko crta ceo život dođe u određenom trenutku pomisao da bi bio red da uradi portrete najbližih, kao i sebe samog. Kod mene je bila prisutna i želja da odužim još jedan dug-crtanju samom. Da sam crtež bude tehnički jednostavan, klasičan, urađen olovkama, bojicama, crtačkim materijalom koji može da se nađe bilo gde. Da ne robujem produkciji. Da budem u tehničkom smislu nezavisna, a samim tim i u svakom drugom smislu.
I u ranijim svojim radovima sam se večito trudila da se uzdignem od ličnog, banalnog, sentimentalnog, pokušala sam i ovoga puta. Sva lica su postavljena frontalno, dokumentaristički, bez ikakvih dodataka. Svojim radom, koncentracijom i dugotrajnim višeslojnim punjenjem same površine papira imala sam za cilj da ne razmišljajući izrazim direktno sva svoja vrlo lična osećanja. Reakcije ljudi na ove radove su bile vrlo jasne, raznolike, ali određene. Time je moj cilj negde ostvaren. Gledanje čoveka oči u oči, izgleda da je danas postalo i retko i teško. Otuda, pretpostavljam, kao posledica i takva ostrašćenost kod posmatrača.
Bavila sam se detinjstvom ili mladošću, koristila fotografije, mnoge od njih su bile gotovo neupotrebljive (mojih baka i nekih drugarica). Oduvek mi je bilo inspirativno da nešto rekonstruišem, oživljavam, tako da me ruiniranost tih predložaka nije ometala. Kao što mi savršenstvo i potpuna podatnost digitalnih fotografija moga sina i njegovog druga, ni u čemu nisu olakšale put do cilja.
Ovo je jedna lična izložba. Puno volim autoportrete i portrete članova porodice svih umetnika koji mi nešto znače. Na neki način su me, nesvesno i terali da naboj koji i ja posedujem izbacim. I da u ovom periodu odužim dug crtanju, crtežu i očiglednoj i nesumnjivoj osećajnosti.
Ponedeljak, 26. Mart 2012. 20:00 — Petak, 06. April 2012. 20:00
ZVUČNA MLADOST
Izložba se može pogledati radnim danom od 10.00 do 20.00Serija crteža grupisanih u naslovljenoj celini predstavlja vrlo određene portrete meni najbližih ljudi: majke, oca, sestre, sina, kao i mojih ne više živih drugarica, i mene, mlade sa njima („Naša mladost“)… Svakome ko crta ceo život dođe u određenom trenutku pomisao da bi bio red da uradi portrete najbližih, kao i sebe samog. Kod mene je bila prisutna i želja da odužim još jedan dug-crtanju samom. Da sam crtež bude tehnički jednostavan, klasičan, urađen olovkama, bojicama, crtačkim materijalom koji može da se nađe bilo gde. Da ne robujem produkciji. Da budem u tehničkom smislu nezavisna, a samim tim i u svakom drugom smislu.
I u ranijim svojim radovima sam se večito trudila da se uzdignem od ličnog, banalnog, sentimentalnog, pokušala sam i ovoga puta. Sva lica su postavljena frontalno, dokumentaristički, bez ikakvih dodataka. Svojim radom, koncentracijom i dugotrajnim višeslojnim punjenjem same površine papira imala sam za cilj da ne razmišljajući izrazim direktno sva svoja vrlo lična osećanja. Reakcije ljudi na ove radove su bile vrlo jasne, raznolike, ali određene. Time je moj cilj negde ostvaren. Gledanje čoveka oči u oči, izgleda da je danas postalo i retko i teško. Otuda, pretpostavljam, kao posledica i takva ostrašćenost kod posmatrača.
Bavila sam se detinjstvom ili mladošću, koristila fotografije, mnoge od njih su bile gotovo neupotrebljive (mojih baka i nekih drugarica). Oduvek mi je bilo inspirativno da nešto rekonstruišem, oživljavam, tako da me ruiniranost tih predložaka nije ometala. Kao što mi savršenstvo i potpuna podatnost digitalnih fotografija moga sina i njegovog druga, ni u čemu nisu olakšale put do cilja.
Ovo je jedna lična izložba. Puno volim autoportrete i portrete članova porodice svih umetnika koji mi nešto znače. Na neki način su me, nesvesno i terali da naboj koji i ja posedujem izbacim. I da u ovom periodu odužim dug crtanju, crtežu i očiglednoj i nesumnjivoj osećajnosti.
Daniela Fulgosi – biografija
Rođena u Zemunu 1967. godine. Diplomirala na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 1991, gde je završila i postdiplomske studije 1995. godine. Član ULUS-a od 1992. Radi kao vanredni profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, na predmetu akt. Učestvovala na preko 200 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu od 1990.
Нема коментара:
Постави коментар