Cela država kao jedna kulisa

BEOGRAD -

Film “Cinema Komunisto” mlade beogradske rediteljke Mile Turajlić zatvoriće večeras (20.15) Festival dugometražnog dokumentarnog filma “Sedam veličanstvenih” u Velikoj dvorani Sava centra. U ovom filmu Mila je kroz priču o propasti nekada najvećeg jugoslovenskog filmskog studija “Avala filma” ispričala priču o propasti Jugoslavije, zemlje koja postoji još samo u filmovima koji su u tom studiju snimani.
“Cinema Komunisto” sastoji se od vešto uklopljenih ekskluzivnih arhivskih materijala, kadrova iz igranih filmova i svedočenja ljudi, poput reditelja partizanskih filmova Veljka Bulajića ili Titovog ličnog kinooperatera Aleksandra - Leke Konstatinovića. Film je prvi put prikazan na prestižnom festivalu IDFA u Amsterdamu, a na upravo završenom festivalu u Trstu proglašen je za najbolji dokumentarac.
O duhu u kojem je “Cinema Komunisto” sniman dovoljno govori podatak da uz izuzetno zabavan trejler kao muzička podloga ide pesma “Lyla” jedne od aktuelnijih grupa na svetskoj alternativnoj muzičkoj sceni, francuskog dua “CocoRosie”. “Ja pripadam jednoj novoj generaciji reditelja i zašto ne bismo tome pristupili sveže”, kaže u intervjuu za “Blic” Mila Turajlić.
Priča o studiju “Avala filma” je poslužila kao metafora za raspad Jugoslavije. Kako ste došli na tu ideju?
- Ideja filma je da se Jugoslavija može opisati kao zemlja koja je živela u jednoj scenografiji. Slika uništene scenografije “Avale” zapravo je slika uništene Jugoslavije. Tu je i igra između fiktivnog i stvarnog - između slike zemlje koju su hteli da prikažu na filmskom platnu i onog šta je ta zemlja zaista i bila. To poigravanje s iluzijom i prividom jeste način da se ispriča priča o toj zemlji. To je bila jedna fantastična kulisa u kojoj su ljudi zapravo hteli da žive.
Jedan od načina da ljudi reaguju na stvarnost jeste i nostalgija. Ima li nostalgije u vašem filmu?
- Prema Jugoslaviji imam snažnu emociju. Sećam se odrastanja u toj zemlji, ali ne bih to opisala kao jugonostalgiju. Prosto imam osećaj da sam propustila neku sjajnu žurku. Oni su se prosto sjajno zabavljali.
Neke scene u filmu su vrlo komične, s nalickanim partizanima i partizankama koji, kao, očijukaju...
- Ima tu dosta ironije jer mi smo se poigravali u montaži. Naša namera nije bila da napravimo istoriju jugoslovenskog filma ili neki akademski rad, već da se malo poigramo. Na primer, jedna od stvari koje nisu ušle u film jeste sekvenca koja je nastala tako što sam izvadila sve smešne smrti iz partizanskih filmova i spojila ih. Neko će možda reći da tu nema dovoljno poštovanja prema tim filmskim radovima, ali ja pripadam jednoj novoj generaciji i zašto ne bismo tome pristupili sveže.
- Pripadnici vaše generacije obično ili nemaju interesovanja za period kojim se ovde bavite ili imaju vrlo maglovitu sliku Jugoslavije. Otkud kod vas zanimanje za to?
- Upravo ta maglovitost je mene navela da napravim ovaj film. Kao kada imaš neku veoma bledu sliku iz detinjstva koju pokušavaš da izoštriš. Ti se te zemlje sećaš, ali danas više nemaš gde da je vidiš. A gde se još može naći slika Jugoslavije? Može se naći u jugoslovenskim filmovima. Na najbanalnijem nivou ja se veoma obradujem kada vidim neki lep kadar Terazija u starim filmovima. Obraduješ se jer vidiš stari svet.

(izvor --- BLIC)