Vedra strana genocida

U CZKD-u, u tom starom leglu vaskolikog antisrpstva, prikazan je film Bore Kontića na temu onog što se eufemistički naziva „medijskim ludilom devedesetih“. Inače, reč je o zločinu. Boro je Kontić, legenda sarajevskog novinarstva, poznat kao urednik emisije PrIMuS, u kojoj su svoje karijere otpočeli neki od slavnih humorista/rokera iz osamdesetih. Film je ličan, vrlo logično: Bore se cela stvar lično tiče - medijsko granatiranje zamenjeno je pravim, a čovek je sve vreme bio tamo gde su padale bombe, što zna ceo svet, pa čak i oni što tvrde da se to uopšte nije desilo, a ako i jeste, onda su to sve smislile tajne službe sa zapadnijeh stranah. I, da, da se ne sekiraju ovdašnji nacoši, nije nežan ni prema kome.
Film je, možda, hteo biti izvesnim komentarom na nedavnu prošlost, ali ga je, u ovoj plačevnoj dolinici svakako, demantovala sadašnjost. Em su svi akteri filma, manje-više, hvala na pitanju dobro, zdravo, bublasti, srećni i nelustrirani (dva tri izuzetka tek potvrđuju tu neslavnu regulu), mirno žive svoje dane, ako su penzioneri, a ako nisu - onda su na Devedeset dvojci. Tamo, naime, vole pogledati na genocid sa vedrije strane: isto ti je to što si palio sveće između Dvorova novembra devedset prve ili hrabrio momke da prikolju još malo njihovih, a zna se i zbog čega, zbog onog notornog đerdana od dečjih prstića i one patinirane školske lobanje na astalu ispred sveštenika-lažova.
Tek što je utihnuo medijski zov jagoda i krvi, eto nama „infotejmenta“ na srpski način, to jest na onaj provereni način zbog kojeg više ne odlazim u onu emisiju: da me demokratska čaršija tapše po ramenu zato što sam veća faca od pravdatelja koljaštva, baš i nije neko postignuće. A ni nikakav korak za demokratiju.
Borin je film prikazao jednu situaciju, ali ga se ne može vrteti po školama, na, uzmimo, predmetu Građansko vaspitanje, ako to još postoji. Ne zato što ne bi trebalo, nego zato što nije potrebno.
Dovoljno je upaliti televizor i latiti se novina.

(izvor --- BLIC)