(Autor - Ivana Maksić)
Prevrtala sam po glavi Kišovu rečenicu o mamurluku: „jedini efikasan lek protiv mamurluka, mein Herr, jeste samoubistvo“. Glava – koja je bila otečena, usne – koje su tog dana izgledale kao silikonske, kapci – kao nakon nekog opakog zahvata estetskog hirurga, sve to je samo činilo novim i drugačijim moj lični opis.
Saznala sam, tokom tog dana, da sam rob. I da ne postoji tako pogubna iluzija, kao što je ona o slobodi. I da bi reč „sloboda“, što se mene tiče, mogla da se ukine.
Onda sam saznala da reč „ja“ nije ja. Odnosno, da samo deca ne prosuđuju. Da samo deca nemaju metod procenjivanja i ne reaguju u odnosu na sećanje, vlastitu istoriju, strahove, predrasude.
Saznala sam da nisam dete, što me je načinilo detetom.
Preživela sam još jedno poniženje i još jedan nalet paranoje. Paket koji se našao na mom krevetu govorio je da nema oslobođenja. Govorio je da se ja ne pitam. Još jednom je podsetio na prisustvo nečijeg odsustva. Sedela sam pored tog paketa kao da sam i sama paket.
Tog dana sam bila naročito smešna sebi. Bili su mi smešni svi moji napori. Ali mi se gadilo sve ono što nije smešno. Gadili su mi se svi ljudi koji ne umeju da se smeju sebi. Ni u sebi. Naročito su mi se gadili njihovi prefinjeni saveti. I jedna, apsolutno neljudska rečenica koja se svuda mogla čuti. Nešto mi ne dozvoljava da je napišem.
Neko je rekao da na Ejminoj kući nema više prozora. Pomislila sam da ih nikada nije ni bilo. Ljudi poput Ejmi ne nose štitnike, nemaju oklope, ne zastakljuju se.
Prevarila sam sebe. Nije da nisam znala da ću to učiniti. Svi robovi to čine.
Saznala sam, tokom tog dana, da sam rob. I da ne postoji tako pogubna iluzija, kao što je ona o slobodi. I da bi reč „sloboda“, što se mene tiče, mogla da se ukine.
Onda sam saznala da reč „ja“ nije ja. Odnosno, da samo deca ne prosuđuju. Da samo deca nemaju metod procenjivanja i ne reaguju u odnosu na sećanje, vlastitu istoriju, strahove, predrasude.
Saznala sam da nisam dete, što me je načinilo detetom.
Preživela sam još jedno poniženje i još jedan nalet paranoje. Paket koji se našao na mom krevetu govorio je da nema oslobođenja. Govorio je da se ja ne pitam. Još jednom je podsetio na prisustvo nečijeg odsustva. Sedela sam pored tog paketa kao da sam i sama paket.
Tog dana sam bila naročito smešna sebi. Bili su mi smešni svi moji napori. Ali mi se gadilo sve ono što nije smešno. Gadili su mi se svi ljudi koji ne umeju da se smeju sebi. Ni u sebi. Naročito su mi se gadili njihovi prefinjeni saveti. I jedna, apsolutno neljudska rečenica koja se svuda mogla čuti. Nešto mi ne dozvoljava da je napišem.
Neko je rekao da na Ejminoj kući nema više prozora. Pomislila sam da ih nikada nije ni bilo. Ljudi poput Ejmi ne nose štitnike, nemaju oklope, ne zastakljuju se.
Prevarila sam sebe. Nije da nisam znala da ću to učiniti. Svi robovi to čine.
(izvor --- PROZAONLINE)
Нема коментара:
Постави коментар