“GRADSKA KNJIŽNICA” – Robert Perišić

BEOGRAD --- “GRADSKA KNJIŽNICA” –
23. mart, 19 h
gost: Robert Perišić
moderatorka: Tijana Spasić
Posebno zadovoljstvo nam je da u Kulturnom centru GRAD ugostimo jednog od najpoznatijih hrvatskih pisaca, Roberta Perišića, neprikosnovenog autora kratke priče a odnedavno i romanopisca čiji je prvenac “Naš čovjek na terenu” (2007) dobio najvažnije hrvatsko književno priznanje za prozu – nagradu Jutarnjeg lista.
O temama i stilu Roberta Perišića dosta govori i njegova omiljena lektira – legendarna zbirka priča “O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi” američkog pisca Rejmonda Karvera. Surovo precizne ali i urnebesno duhovite, Perišićeve priče iz zbirki “Možeš pljunuti onoga tko te bude pitao za nas” (1999) i “Užas i veliki troškovi” (2002) govore o “nestanku generacije” izgubljene po ratištima ili kasnije utopljene u drogi, alkoholu, PTSP-u ili prosto krizi srednjih godina, a roman “Naš čovjek na terenu” o današnjim medijima i iluzijama. Forma je uglavnom dijaloška, proistekla iz tradicije pisaca poput Bukovskog, Karvera i Hemingveja, mada autor kao važne pominje i uticaje popularne kulture: Džonija Štulića, grupu Haustor, Nika Kejva…
Perišić, koji je poznat i kao književni kritičar Globusa i kolumnista hrvatskog Playboy-a, duhovito je skicirao sopstveni književni portret:
“U njegovu se stilu isprepliću zlatne stranice našeg fudbala s osjećajem samoće i uzaludnosti, te s čežnjom za nečim lijepim i još nedoživljenim, sve dakako u okviru mogućnosti što ih otvara perspektiva članstva u EU i NATO-u. Ovaj mladić, koji je dobrano zagazio u tridesete, zaista ne obećava, a njegov stil ne plijeni pažnju zahtjevnih čitatelja, niti smo ga učili na faksu…. S druge strane, u kontekstu propadanja svih vrijednosti i kriterija, nije se svemu tome ni čuditi… Ne rađa se svaki dan Sergej Jesenjin, a bogme ni France Prešern, kao ni Milorad Pavić, itd.”
Nakon književne večeri biće prikazan film “100 Minuta slave” Dalibora Matanića (2004), za koji je Robert Perišić napisao scenario, a glavnu ulogu igra Miki Manojlović.
“Pokušavao sam zapodjenuti razgovor dok se grije voda za kavu i dok se, pretpostavljam, briše unutra ta svinja, tko bio da bio.
Rekoh: – Kako klinac? Ne plače?
Kao da sam je iznanadio, ona reče, zbunjeno: – Curica je… Spava.
Odakle mi to da je klinac? Je li mi to netko rekao? Ako jest… Onda nema izlaza. Dijelom uma već sam se počeo miriti s tim scenarijem. Nitko neće biti onaj koga sam tražio. Nikad neću izaći iz kruga nepoznatih. Nema izlaza iz Susedgrada.
Pomišljao sam da ustanem. Treba pod hitno pobjeći u Zagreb, ako još ima Zagreba. Ali, nastavljao sam sediti tamo, u Susedgradu.
Šutio sam i zurio u stl. Voda za kavu je ključala. Vrata od kupaonice su se otvarala. Nisam se usuđivao podignuti pogled. Odakle mi to o klincu, listao sam po razbacanoj memoriji. Onda me je nečija ruka lupnula u leđa.
Trgnuo sam se prestrašeno. Podigao sam pogled.
Dane.
- Šta buljiš, ej? – lagano me pljesnu po licu.
- A! Ništa! – rekoh.
- Šta je, jesi napušen?
- Nisam, majke mi! – rekoh.
Ona je gledala iza njega. Sad je bila sigurna. To je to. Njezin život je propao.
- Jesi na tripu? Šta blejiš tako? – Dane se postavio kao stariji brat. Kao, zajebavao se, ali vidio sam da misli ozbiljno.
Gledao sam ga. On se držao normalno, što je ulijevalo nadu.
- Ne, ne – rekoh – čist sam kao suza, ali ovaj Susedgrad… Jebote, ko kuća užasa…
- Oho?! – ona je podigla obrve.
- Mislim, tako je ispalo…- pokušavam izvući stvar.
- Šta je bilo? – upita on.
- Neobjašnjivo! Sto sranja… – rekoh. – Ma, bolje da ne spominjem…
- Jesi vidio malu? – reče on.
- Nisam.
- Dođi – pokaže na neka vrata.
- Evo, nek skinem cipele – rekoh.
Lagano je otvorio vrata i uveo me u mračnu prostoriju.
- Pssst! – zazuji.
Vodio me nekoliko koraka kroz mrak. Sad još treba gledati klinku i reći sve najljepše. Stajali smo nadneseni nad nešto u polumraku. Pomislih, sad će se okrenut i bit jezivo.
To je – šapne mi.
- Aha, spava – kažem.
- Spava – reče i on, ali puno tiše.
- Ajmo nazad! – šapnem mu. Fantom čeka vani pod banderom.
- MOLIM? – reče on.
Onda je klinka zaurlala. Izašao sam iz sobe i rekao: – Jebiga!
Njegova žena je ušla u sobu. Sad će izvaditi sisu, pomislih tužno.” (odlomak iz priče “Nema Boga u Susedgradu”)
(link --- GRAD)