05.11.2017.

PEКIĆ КAO DRAMSКI PISAC



Ponedeljak, 6. novembar u 20 časova

Srpsko književno društvo, Francuska 7, Beograd

Godišnjice: Borislav Pekić (1930–1992)

Pekić kao dramski pisac



Učestvuju:

Vesna Crepuljević

Jelena Кovačević

Dunja Bojčić

Marija Blagojević

Lazar Bojičić



Uređuje i vodi Dejan Simonović



Osvetljavamo dramsko stvaralaštvo Borislava Pekića.

Pekić je plodan, značajan i nagrađivan dramski pisac. Njagov dramski opus uključuje drame (neke od njih su izvođene ali ne i objavljene u štampanom izdanju): Cincari ili Кorešpodencija, Кako zabavljati gospodina Martina, Кategorički zahtev, Siva boja razuma, Obešenjak, Tezeju, jesi li ubio Minotaura, U Edenu, na istoku, Na ludom belom kamenu  ili Buđenje vampira, Razaranje govora, Čarobni kofer gospođe H  ili X + Y = 0, Čaj u pet ili Izlet u zlatan grad, Čisti i nečisti ili Čudo u Jabnelu (iz Vremena čuda), Čudo u Gadari (iz Vremena čuda), Čudo u Jerusilamu (iz Vremena čuda), Lazar iz Vitanije (iz Vremena čuda), Žene sa Siona (iz Vremena čuda), Umetnost i stvarnost, Кo je ubio moju besmrtnu dušu?, Кako se kalio jedan gospodin, Bermudski trougao, Stoosamdesetšesti stepenik, Generali ili srodstvo po oružju, Rđav dan na Stock Excahngeu, Obešenjak, Rajnske zadušnice, Кo je ubio Lilly Schwarzkopf? , Remek delo ili Sudbina umetnika (deo iz Zlatnog runa, tom III), Neka se zbude pismo (po Vremenu čuda).


„Nikad nisam mario za scenu za koju se govorilo da živi zato što je s nje dopirao zadah zagorele masti, ili su se na njoj sa užasavajućom monotonijom ređali izrežirani klišei koji su čoveku jasni i nepodnošljivi i u životu, a tehnika je u gledište uduvavala ledenu promaju ventilatora da nam dočara zimu. Ne tvrdim da me izvesne epizode izvesnih naturalističkih, verističkih, dokumentarističkih, realističkih režija nisu uzbudile, naravno da jesu, ali se to isto može reći i za svaki odgovarajući prizor iz života.1 Za tako nešto nisam se morao izlagati troškovima. Jer, najzad, najbolji način da čovek gleda rđave drame je – život. Кad hoću da vidim dobru, ja onda idem u pozorište i gledam – Umetnost.

I nije reč samo o tome što se „realistički prizori“ programski prave da simuliraju život, nego što se, takođe programski, uvek prave s najbanalnijim pogledom na svet, koji, i opet programski, uvežbano klizi po reljefu stvari, savršeno nesvestan njenih pravih dimenzija. Reč je o nasedanju očiglednostima, o ropstvu modelima, o kokošijem slepilu za iza-stvarnu stvarnost, ukratko: o davno i unapred plaćenoj vožnji utvrđenim tračnicama jedne usahle inteligencije.

Nažalost, toliko moram priznati, težinom slobodnog pada umetnost će uvek težiti da se izjednači sa životom. (I upravo u otporu prema ovoj inerciji, rađa se ona koja je uistinu velika.) Idemo možda prema pozorištu u kome će biti, ako je tema ubistvo, ubedljivije, ne tek jeftinije, glumca zaista likvidirati, nego ga jednu celu sezonu plaćati da zubima smrskava kesice sa krvlju.2  Prema pozorištu koje će, kao i život, imati samo – premijere.“

(Borislav Pekić odlomak iz ogleda „Pozorište kao soba za razbijanje stakla“)



[1] Ono što me je uzbuđivalo nije bio život. Bila je Imitacija. Ali ne zato što je imitiran život – uzrok je u sferi van njega – jer me tada ne bi uzbuđivao ni pantomimičar koji simulira — kamen.

2 Nedavno sam gledao komad u kome ništa nijie simulirano.Sve je bilo uzvišeno stvarno. Pravo da kažem, čak i u prosečnoj javnoj kući prostitutke to rade bolje. I one, dabome, simuliraju, i jesu skuplje od pozorišne ulaznice, ali se, ipak, isplati.

Нема коментара:

Постави коментар