Svaki novi dan možemo nekome ili nečemu da posvetimo. Beogradski bloger Kralj Pajaca će tekući dan da posveti Sandri. Onako, u prolazu... Ništa suštinsko.
Sandra je žensko ime. Sledeće je grad Zagreb. Zagreb zato što je Sandra iz Zagreba, a ne, na primer, iz Kragujevca. Ona čak nikada nije ni posetila Kragujevac. Isuviše je to zapadno, i nije na Jadranskom moru... A nju je vukao Jadran i rodni grad njenog oca - Šibenik.
Kada je Arsen Dedić 1969. godine snimio tu kompoziciju sve je vuklo ka tome da je to ljubavna pesma i posvećena nekoj devojci ili ženi u koju je pevač bio zaljubljen.
Međutim, nije bilo tako! Sandra je bila devojčica. Ona je bila Arsenova kćerka i dete razvedenih roditelja. Brak je pukao na dvoje na troje... Sandrina majka je otišla sa drugim muškarcem (Kralj Pajaca to domaštava, jer to nije nešto što on sa sigurnošću zna. Tek pretpostavlja. Tako da Pajaco ne barata sa činjenicama već sa pretpostavkama. Ali tako rade blogeri!)
To su bile šezdesete godine XX veka. Mada već na završetku. Šesta dekada je pri samom kraju. Još godinu dana, i nema je više! Iščezla je, pretvorila se u prošlost.
Naravno da je Arsenova pesma melanhočna jer drugačija ne može ni da bude.
Gospodin Dedić je značio nešto u tom vremenu, i njegove pesme su bile rado slušane. Kasnije, to će postati Džoni B. Štulić iz Azre ili Đorđe Balašević iz Novog Sada.
"Nisam te volio mnogo...
...
tek ne mogu putem do stana..."
Avgust je i 2010. je godina, i Beograd je grad koji se vidi kroz prozor Pajacovog stana.
Možda bi on rekao ili napisao:
"Zaludan je ovaj dan...
Potpuno zaludan i u sivo ofarban ...
Tužan je ovaj dan...
Sjeban je ovaj dan..."
Ili bi mogao da citira Džona Lenona: "Giv pis a čens"? Mrtvog Lenona. On je zgodniji za citiranje od žive Joko Ono.
Ali Arsen je superioran u svakom danu, pa i u ovom tekučem, avgustovskom 2010. godine! On vlada čak i tim dalekim avgustovskim danom!
Zato beogradski bloger ponovo pušta njegovu Sandru. Neka traje u prostoru i vremenu...
Samo neka traje... Ništa više...
Sandra je žensko ime. Sledeće je grad Zagreb. Zagreb zato što je Sandra iz Zagreba, a ne, na primer, iz Kragujevca. Ona čak nikada nije ni posetila Kragujevac. Isuviše je to zapadno, i nije na Jadranskom moru... A nju je vukao Jadran i rodni grad njenog oca - Šibenik.
Kada je Arsen Dedić 1969. godine snimio tu kompoziciju sve je vuklo ka tome da je to ljubavna pesma i posvećena nekoj devojci ili ženi u koju je pevač bio zaljubljen.
Međutim, nije bilo tako! Sandra je bila devojčica. Ona je bila Arsenova kćerka i dete razvedenih roditelja. Brak je pukao na dvoje na troje... Sandrina majka je otišla sa drugim muškarcem (Kralj Pajaca to domaštava, jer to nije nešto što on sa sigurnošću zna. Tek pretpostavlja. Tako da Pajaco ne barata sa činjenicama već sa pretpostavkama. Ali tako rade blogeri!)
To su bile šezdesete godine XX veka. Mada već na završetku. Šesta dekada je pri samom kraju. Još godinu dana, i nema je više! Iščezla je, pretvorila se u prošlost.
Naravno da je Arsenova pesma melanhočna jer drugačija ne može ni da bude.
Gospodin Dedić je značio nešto u tom vremenu, i njegove pesme su bile rado slušane. Kasnije, to će postati Džoni B. Štulić iz Azre ili Đorđe Balašević iz Novog Sada.
"Nisam te volio mnogo...
...
tek ne mogu putem do stana..."
Avgust je i 2010. je godina, i Beograd je grad koji se vidi kroz prozor Pajacovog stana.
Možda bi on rekao ili napisao:
"Zaludan je ovaj dan...
Potpuno zaludan i u sivo ofarban ...
Tužan je ovaj dan...
Sjeban je ovaj dan..."
Ili bi mogao da citira Džona Lenona: "Giv pis a čens"? Mrtvog Lenona. On je zgodniji za citiranje od žive Joko Ono.
Ali Arsen je superioran u svakom danu, pa i u ovom tekučem, avgustovskom 2010. godine! On vlada čak i tim dalekim avgustovskim danom!
Zato beogradski bloger ponovo pušta njegovu Sandru. Neka traje u prostoru i vremenu...
Samo neka traje... Ništa više...
Нема коментара:
Постави коментар