Književni zemljotres danas u Zemunu

Tranzit

Majakovskog 2, 11080 Zemun

Ove subote, Milan Mažibrada i Stefan Stanojević čitaju svoje živote.... 

- Mi književnost od života ne razdvajamo, za ovakvu književnost kažu da je mrtva, da od nje ne može da se živi, ali ona vraća ljude sebi - mi vraćamo ljude njoj. Ona nam je jedino što imamo i iskrenije nećete naći danas. Bar ne tako lako. I definitivno nije mrtva.
Dobrodošli ste!

Stefan Stanojević: Kako raste pesma? U mom slučaju, jako jednostavno. Prosto izađem na ulicu i pratim šta se dešava, gledam svaki ćošak, izlog, zapišani prolaz, svako lice koje prođe pored mene, decu na igralištu, glupe lepotice i muškarčine ispred noćnog kluba. Gledam svoje nasmejane prijatelje u parku, na svirci. Smejem se u lice petorici likova koji su mi malopre polomili zube i otvorili glavu bokserom. Iz fotelje gledam tu devojku dok spava, putujem vozom do raznih devojaka ili one dolaze do mene, kasnije ih gledam kako se smanjuju dok se autobus udaljava. Slušam svoje roditelje kako se svađaju o velikom minusu na kartici, ili ne mogu da pošaljem pesmu, jer internet i telefon nisu plaćeni. Pratim šta se dešava na putu do Beograda i fakulteta, slušam vršnjake šta ih interesuje ili zanima u autobusima, pratim kulturu u svojoj zemlji, gradu, svetu, političku situaciju, neke sitnice… Jednostavno, živim. Pesma može nastati odmah u mojoj glavi ili može da čuči negde i čeka neki pečat da bi bila zapisana. Kad sam pijan i vraćam se ka stanu, sednem na klupu u parku staračkog doma, u naselju, zapalim cigaru i oslobodim pesme iz glave. Zapisujem ih tu, ako u džepu imam neki plakat ili papir ili kad stignem u stan. 90% svega što sam napisao nije nastalo za stolom, ispred tastature ili u stanu, već tu u parku staračkog doma, otprilike između 2 i 4 ujutru. Retko ih prepravljam, većina pesama nastala je u dahu i obično je prva verzija u stvari ona finalna. Za mene je dobra ako se posle nje osećam oslobođeno i jako, najbliže rečeno, zaista neopisiv osećaj. Pišem lako kao što dišem i imam potrebu često da pišem, tako da je blokada najgora stvar koja može da mi se desi. Kad imam blokadu, osećam se malaksalo, spavam čitav dan, boli me glava, nemam apetit, osećam se kao da ću da eksplodiram. Kad razbijem tu blokadu vrati mi se energija i glavobolja prestaje.

Milan Mažibrada: Ako govorimo o književnosti kao o nekoj zaboravljenoj, intelektualnoj veštini koja izumire kao i sve što nas je ikada činilo ljudima, a ne svinjama, mačkama i ostatkom živih bića... Apsolutno ćemo se složiti. Sem oko one stvari sa intelektualnom veštinom. Sećam se, prvi susret sa knjjigom imao sam nakon par popijenih piva, bilo mi je tada nekih petnaest. Da li je to bilo zbog piva ili magije slova, ne znam, samo sam siguran da je to način na koji sam se i na koji se dan danas suprostavljam ispraznom svetu. Mali milion stvari koji nas odvaja od onog ljudskog, od duše, empatije, prijateljstva... Nekako se namestilo da je kafana zaista ostala mesto na kom i dalje možeš upoznati sebe. Uz kriglu hladnog piva, ljude koje ostavljaju svoje mračne priče van kafane i dele čitav jedan univerzum za šankom. Tu nastaje priča, tu duša slika i oblikuje novi svet. Dakle- literatura nije neki alibi za mudrost i prosipanje magle, to je duša, ljudskost u onom najčistijem obliku... Dobrodošli u neki novi svet...