Razgovori s razlogom: Mirko Demić „Ataka na Itaku“, zbirka priča, i „Na ničijoj zemlji“, eseji

Ponedeljak, 9. maj u 20 časova

Srpsko književno društvo, Francuska 7, Beograd

Razgovori s razlogom: Mirko Demić „Ataka na Itaku“, zbirka priča,

i „Na ničijoj zemlji“, eseji

Učestvuju:

Vladimir Perić

i autor

Uređuje i vodi Dejan Simonović

Mirko Demić je rođen 1964. godine u Gornjem Klasniću kod Gline.

Objavio je knjige proze: Jabuke Hesperida (1990), Slamka u nosu (roman, 1996), Ćilibar, med, oskoruša (roman, 2001, 2005, 2011), Apokrifi o Furtuli (2003), Sluge hirovitog lučonoše (roman, 2006), Molski akordi (pripovetke, 2008, 2009), Trezvenjaci na pijanoj lađi (roman, 2010), Po(v)ratnički rekvijem(roman, 2012) i Ataka na Itaku (pripovetke, 2015).

Pored toga, objavio je knjigu eseja, (p)ogleda i marginalija Pod otrovnim plaštom (2010), kao i knjigu publicističkih tekstova Slađenje gorčinom (2008). U koautorstvu sa Bojanom Jovanovićem nastala je knjiga Čitanje proročanstva (2011).

Priredio knjige: Buna u Banovini u Klasniću 1883. god. (2003), Đorđa A. Petrovića, Talasi i eseji (2005) i Tmurni dnevi (2006) Milana Budisavljevića, kao i Grke kapi Milana Pribićevića (2013).

Za knjigu pripovedaka Molski akordi dobio je Andrićevu nagradu, za roman Trezvenjaci na pijanoj lađi nagradu „Dejan Medaković“, a za esej (O)smeh čoveka koji zna previše: o melanholiji u delu Vitomila Zupana prvu nagradu za esej časopisa „Ulaznica“ iz Zrenjanina.

Za doprinos razvoju bibliotečko-informacione delatnosti i kulture u Republici Srbiji nagradu „Đura Daničić“ za 2013. godinu.

Delovi romana, pripovetke i eseji prevođeni su na engleski, nemački, poljski i ukrajinski jezik. Knjiga pripovedaka Molski akordi prevedena je na makedonski jezik (2011).

Od 2002. do 2011. godine bio je glavni urednik časopisa za književnost „Koraci“. Član je Srpskog književnog društva. Živi u Kragujevcu.

Ataka na Itaku

Komedije burleskne besmislenosti

(Agora i Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, 2015)

„Demićeva proza objavljena 2015. godine, Ataka na Itaku, nastavlja da predstavlja svet piščevog zavičaja koji neumoljivo nestaje zahvaljujući najviše razlozima koji su ugrađeni u sam nastanak tog sveta. Priče u Demićevoj poslednjoj knjizi su ispričane između čuda pred kojim grešni svet ne pada na kolena već zuri u njega i čuda od koga su se svi umorili. Na tom putu nestaje i priča – ona se gubi između onog ko priča i onog ko sluša.

A ko priča i kome je namenjena priča?

…

Ova, kako je Demić naziva „komedija burleskne besmislenosti“, podsećajući nas na Špenglera, je travestija koja nam je bila neophodna kako bismo se suočili sami sa sobom. Ona za svoje predloške ima ne samo Homera, Hašeka ili Krležu, i nije reč jedino o travestiji (presvlačenju lava u magarca) izraza – brat je i brat i rat, dan je suđen i sluđen, imena junaka iz književne i folklorne tradicije su obesmišljena u novom kontekstu već reč i o posebnoj vrsti travestije sadržaja: i to sadržaja koji nije nužno književni. Demićeva knjiga Ataka na Itaku je travestija diskursa koji se dugo oblikovao, a koji je sa posebnom snagom rebrendiran od kraja 80-ih godina 20. veka. Dakle, Demićeva travestija za svoj predložak ima diskurs nacionalnih stereotipa, podele na nas i njih – na jednom mestu će reći da „sem njih valja nam sve njihovo“ (odnosi se na pljačke tokom rata).

Ovo je ubedljivi književni odgovor na travestiju koja se već odigrala u stvarnosti: stvarnost je ranije od književnosti prevela sa visokog na nisko sve što se moglo prevesti. Demićeva najnovija proza stvari dovodi na njihovu pravu meru – a to je upravo ono što je i najvrednije u njoj.“

Željko Milanović odlomak iz prikaza „Travestija kao mera stvarnosti“

Na ničijoj zemlji

Eseji, marginalije i jedan putopis

(Solaris, 2016)

„U mom pokojnom zavičaju, sada takođe ničijoj zemlji, branjenica (suva ili netom usečena grana pobodena od strane vlasnika nasred ledine ili njive) označavala je zabranu ispaše, nedvosmislena poruka upućena svim pastirima koji u blizini napasaju stoku.

Zbirkom ovih tekstova usuđujem se, bar na nekoliko sati, dok ih čitalac bude prelistavao, da uzurpiram delić ničije zemlje, pobadanjem tekstulane branjenice, dajući za pravo i svima drugima koji, igrom sudbine ili ličnim izborom, polažu prava na svoje parče ničije zemlje, jer je ona, kako izgleda, jedini zavičaj iz kojeg niko neće da nas proteruje.

Koncipirajući ovu knjigu tekstova, posledicu mojih strasnih čitanja, promišljanja i zalaganja, shvatio sam da oni, ovako okupljeni, na čudan način počinju da korespondiraju, da se dopunjuju i nadovezuju, čineći još čvršću celinu, još glasniji vapaj.

Naslov ove knjige nametnuo se sam po sebi. Književnost jeste ničija, a onda i svačija zemlja, gde se i pisac i čitalac susreću pod nikad do kraja objašnjivim okolnostima, nošeni i vođeni unutrašnjom glađu i sluhom, željni avanture i ispitivanja tuđih i sopstvenih granica. Ta podjednako zanosna i zastrašujuća zemlja, prepuna je iznenađenja i opasnih zamki, oduvek magnet znatižljenim i nezadovoljnim duhovima, lek i bolest u jednom telu.

Nadam se da će u ovim zapisima pažljivom čitaocu biti vidljivo nastojanje onog ko ih ispisuje da odgovori na daleku jeku unutrašnjih borbi pisaca čija dela čita sa zanimanjem i ne bez zanosa. Istovremeno, to je i zauzimanje za čvrsto literarno tle (prelomljeno, kao štap u vodi, sa zavičajnim, nacionalnim i internacinalnim) – ali i snažan otpor da ni jednom od njih ne pripada u celosti i za svagda.“ (Mirko Demić, Ničija zemlja, odlomak iz ogleda „Branjenica“)