Ponedeljak, 28. mart u 20 časova
Srpsko književno društvo, Francuska 7, Beograd
Godišnjice: Aleksandar Popović (1929-1996)
Govore:
Ivana Vujić
Vladimir Kolarić
Srđan Vučinić
Zahvaljujući Programskom arhivu TV Beograda, moći ćemo da vidimo film Puriše Đorđevića o Aleksandru Popoviću „Šešir iz Moskve“.
Zahvaljujući Tonskom arhivu Radio Beograda moći ćemo da čujemo i samog Aleksandra Popovića.
Uređuje i vodi Dejan Simonović
Aleksandar Popović (Ub, 20. novembar 1929 – Beograd, 9. oktobar 1996) je jedan od najznačajnijih i najplodnijih srpskih dramskih pisaca. Bio je i zabranjivan i nagrađivan. Tekstovi Ace Popovića su se, ipak, pokazali jačim od zabrana tako da su svi igrani za njegovog života. Više puta je bio odstranjivan iz pozorišnog života da bi se u njega uspešno vraćao.
Pisao je za pozorište, radio i televiziju. Bio je i za decu, i za odrasle.
Za više od trideset godina koje je posvetio pre svega pisanju za scenu, napisao je više od pedeset drama za odrasle, deset drama i nekoliko romana za decu, a broj tekstova koje je napisao za dečiji program Radio Beograda nemoguće je izbrojati.
Proveo je pet godina na Golom otoku. Po povratku sa Golog otoka se bavio različitim poslovima da bi obezbedio egzistenciju. Bio je moler, asfalter, cinkograf... Na poziv Duška Radovića počinje da sarađuje u dečijem programu Radio Beograda, a 1959. godine objavljuje i kriminalistički roman Ubistvo u trouglu koji je pisan po ugledu na Žorža Simenona, ali i sa primesama humora koje će se kasnije razigrati u njegovim komedijama i farsama.
Uslediće godine ponovne ignoracije i skrajnutosti Aleksandra Popovića, dramskog pisca koji je nagrađivan i hvaljen, ali i pisca čiji komadi su najviše zabranjivani, naročito posle 1968. godine i to će trajati sledećih trinaest godina budnosti i kontrole nad proklamovanom slobodom umetničkog stvaranja.
Živeo je isključivo od svojih dela, bez ijednog društvenog položaja i ma kakve privilegije. Sebe je zvao pozorišnim proleterom.
Aleksandar Popović je jedan od onih pisaca koji ima svoj svet; on u njemu pronalazi teme, i u njega travestira čak i one mitove koji ne pripadaju najdoslovnije tom svetu; taj svet se materijalizuje govorom i materijal je govora, on je samostalna činjenica…Taj svet je svet beogradske periferije; tipične velegradske periferije koja je uvek gotovo mala geto – celina, „milje“ u uskom, dvosmislenom značenju te reči. U njoj ne žive ljudi tek prispeli iz sela, nego onaj mali svet što generacijama živi u predgrađima i jedva zalazi u centar, a potreban centru jer ga opslužuje, u prvom redu zanatima i svojim sumnjivim poslovima : šnajderi, vodoinstalateri, voskari, moleri, limari, zatim svet periferijske zabave (kafedžije, muzikanti, pelivani), sirotinja bez zanimanja i po koji periferijski intiligent napisala je profesorka Mirjana Miočinović o Aleksandru Popoviću i njegovom dramskom stvaralaštvu.
Popovićevo oružje je jezik. On svoje junake njime obeležava i slika u različitim dramskim situacijama. U prvom periodu svog stvaralaštva Popović ne nudi čvrste dramske priče i karaktere. Dramska priča deluje rasplinuto, fragmetarno, likovi drama nisu jasno i precizno definisani, kako primećuju neki znalci njegovog dela. Ali, kao da sve to nadoknađuje jezičkom građom, obrtima u jeziku, „paradoksalnim promenama statusa likova i njihovom oneobičavanju pomoću naizgled nelogičnih i nemotivisanih postupaka“. To je karakteristika njegovih drama koje su nastale tokom sedamdesetih: Ljubinko i Desanka, Čarapa sa sto petlji, Sablja Dimiskija, Krmeći kas, Smrtonosni motorciklista, Kape dole, Utva ptica zlatokrila, Druga vrata levo i Razvojni put Bore Šnajdera.
Promene se primećuju u dramama Kape dole i Druga vrata levo koje su strogo fokusirane na konkretna pitanja, na studentske proteste 1968. godine. Zbog satirične ubojitosti i jezika ondašnja vlast procenila je ove komade kao opasne, onemogućeno je njihovo izvođenje.
Usledilo je dugogodišnje povlačenje Aleksandra Popovića sa svih scena.
Otputovao je u SAD i tamo radio u trupi Elen Stjuart, i to će biti za njega dragoceno iskustvo. Kada se vratio odlučio je da osnuje sopstvenu trupu, ali sve se završilo na pokušaju, dva izvedena teksta uz pomoć porodice i bliskih prijatelja.
Opet se vratio pisanju za televiziju. Usavršio se u pisanju preciznih tekstova kakve televizija kao medij sa svojim tehničkim mogućnostima podrazumeva, pa se može smatrati pretečom onih koji će kasnije pisati mega serije, okosnicu komercijalnog tv programa.
Popović se kao dramski pisac vraća na scenu komadima: Sveti đavo Raspućin, Mrešćenje šarana, Kokošije slepilo, Komunistički raj, Pazarni dan, Bela kafa, Kus petlić… Tekstove iz tog doba njegovog stvaralaštva pre svega karakterišu „razvijene uzročno-posledične veze“, „odnosi kojima autor plete dramsku priču kao i razvijenu motivaciju dramskih junaka“ kako je primetio Radomir Putnik. Mada iz te, treće faze njegovog opusa, izuzima Mravlji metež za koji kaže da po svojim odlikama pripada ranijim postupcima, a i tematski ne odgovaraju tom period kada je preokupacija Aleksandra Popovića „sudbina naroda“. Modifikovane su i odlike na kojima počiva svaki od ovih komada. Karakteriše ih čvrsta dramaturška celina, improvizacija u jeziku.
Drame Aleksandra Popovića su objavljene i u knjigama: Tri svetice s pozornice, Mrešćenje šarana i druge drame (1986), Izabrane drame (1987) kao i Drame Aleksandra Popovića (2001).
Redosled praizvedbi njegovih komada na pozorišnim scenama prilježni su zabeležili ovim redom: Ljubinko i Desanka, 30. XII 1964, Atelje 212, Beograd, Čarapa sa sto petlji, 17. VI 1980.godine, Narodno pozorišteTimočke krajine, Zaječar, Razvojni put Bore Šnajdera, 12. II 1967. godine, Atelje 212, Beograd, Smrtonosna motoristika, 7. IV 1967. godine, Beogradsko dramsko pozorište, Beograd, Mrešćenje šarana, 4. IV 1984. godine, Narodno pozorište u Pirotu, Bela kafa, 6. XII 1990.godine, Narodno pozorište Pirot, Tamna je noć, 23, VI 1993.godine, Kult teatar, Beograd, Čarlema, zbogom, 16. III 1995.godine, Narodno pozorište Pirot, Baš bunar, 5.X 1996.godine, Zvezdara teatar, Beograd, Noćna frajla, 17.III 1999. godine Gradsko pozorište Jagodina i Sablja dimiskija, 8. V 2010.godine,“Vuk Karadžić”, Beograd…
Napisao je više od četiri stotine epizoda za serije namenjene deci i odraslima. Najpoznatije od tih njegovih tekstova za televiziju u kojima je raditelj imao poslednju reč su: Ceo život za godinu dana, Vaga za tačno merenje, Na slovo, na slovo i dr.
Pored drama za odrasle pisao je i drame za decu: Neviđena Crvenkapa, Pepeljuga, Snežana i sedam patuljaka, Jarac živodarac i dr. Te drame za decu za koje su korišćene bajke bile su preoblikovane kako na formalnom tako i na semantičkom planu, pre svega ukidanjem konvencija i shematičnosti, a zatim preoblikovanjem, osavremevljavanjem slike sveta koji je preplavila tehnologija.
Aleksandar Popović je pored pozorišnih komada za decu napisao romane i priče: Devojčica u plavoj haljini (1961), Tvrdoglave priče (1962), Sudbina jednog Čarlija (1964), Gardijski potporučnik Ribanac (1968), Kako se voli Vesna (1974)…
Autor je dvanaest tv drama (Nameštena soba, Ni crno, ni belo, Kad se setim sreće, Svinjski otac… itd.
Pamte se i njegove radio drame a napisao ih je više od pedeset: Crveni Arhimed, Bajka o putu, Strašne stvari, Grlica…
Početkom 2016.godine objavljena je zbirka priča, Škrti berberin koju je priredila Gordana Maletić. Sadrži već objavljene priče za decu Aleksandra Popovića, ali i neobjavljene, one koje je pronašla u Poletarcu, Pioniru, Zmaju, i drugim časopisima za decu.
Нема коментара:
Постави коментар