01.05.2011.

U šumu ili na ulicu(?!)

Sto dvadeset i pet godina je prošlo od kada je hiljade radnika i radnica u Čikagu stupilo u generalni štrajk, zahtevajući osmočasovno radno vreme. Borba tokom koje su radnici zatvarani, prebijani i ubijani, zaslužna je što je danas širom sveta osmočasovno radno vreme priznato kao zakonsko pravo radnika. Ipak, i danas smo svedoci stalnog neplaćenog prekovremenog rada nas i naših prijatelja i poznanika. Iako se svet od 1886. godine više puta menjao, suština kapitalizma je ostala ista – i dalje smo primorani da radimo za druge da bismo preživeli, a vladajuća klasa nas izrabljuje i bogati se našim radom.
Ni jedno od prava koje danas uzimamo zdravo za govoto i koje mnogi dozvoljavaju da im bude oduzeto bez ikakvog stvarnog otpora nije nam bilo poklonjeno, niti je dobijeno u parlamentu. Prava su izborena u borbi, u štrajkovima, u sukobima sa državom na ulicama i radnim mestima. Država i danas žestoko reaguje na sve što može ugroziti njenu dominaciju i interes kapitala. Dovoljno je samo setiti se kako su pre par meseci pretnjama i manipulacijama gušili štrajk prosvetnih radnika. Država i gazde se uvek služe ucenama, podmićivanjem, pretnjama, hapšenjem i krivičnim gonjenjem organizatora štrajkova. Kada to ne upali, prebijaju štrajkače uz pomoć policije ili prihvatnih obezbeđenja. Jasno je da će oni učiniti sve da odbrane interese eksploatatora radničke klase.
Iako je Srbiju zadesio talas štrajkova, oni još uvek ne daju nikakve rezultate. Žuti sindikati razvodnjavaju i sabotiraju proteste i štrajkove, troše energiju i entuzijazam borbenih radnika. Mediji su kontrolisani, a funkcioneri potplaćeni. Nema koordinacije i međusobne pomoći između različitih štrajkova, a radnici i dalje umesto direktne akcije pribegavaju autodestruktivnim vidovima borbe poput štrajka glađu. Nižu se porazi, a radnici su ogorčeni i razočarani jer su ih sindikalne birokrate prevarile i izdale. Vođe na kraju uvek izdaju interese onih u čije ime navodno govore. Svaki put kada omogućimo nekome da odlučuje umesto nas, stavljamo ga u poziciju u kojoj će on nužno predstavljati svoj lični interes naspram opšteg interesa. Da bismo sprečili da nas prevare razni karijeristi, sindikalne birokrate i političari, moramo se organizovati samostalno; bez bilo koga ko odlučuje u ime drugog. Odluke treba donositi isključivo na radničkim zborovima koji će biti otvoreni za sve radnike i na kojima će svi imati pravo da diskutuju, predlažu i glasaju. Samo zahvaljujući sopstvenim naporima možemo poraze i razočarenja da pretvorimo u pobede. Radni ljudi mogu odoleti pritiscima države i kapitalista jedino ako su direktno-demokratski organizovani. To je ono čemu nas uči celokupna istorija klasne borbe: Radnička klasa nema saveznika osim sebe same!
Radnici treba da napuste birokratske, žute sindikate koji su jedan od potpornih stubova sistema. Organizovanje u samoupravne, nehijerarhijske borbene sindikate koji neće imati obzira prema gazdama i neće biti stranačke i državne sluge, uslov je za efikasnu radničku borbu. Neka štrajkovi, okupacije radnih mesta, blokade puteva, okupacije zgrada državnih ustanova postanu standardni arsenal radničke borbe u Srbiji. Vlast nam neće činiti nikakve ustupke ukoliko je ne primoramo na to.
Sadašnja kriza nije slučajna, niti posledica „ljudske pohlepe“ kako nas lažu eksperti na televiziji. Kriza je prirodni deo kapitalizma, jer je priroda kapitalizma ciklična. U kapitalizmu posle dužeg perioda napretka uvek dođe kriza i svaka velika kriza je sve dublja, teža i razornija. Lažu nas da je svetska kriza skoro gotova, a znaju da će trajati bar još deset godina i da je sve što smo do sada videli samo početak. U vreme prošle velike krize u XX veku krupni industrijski kapital je širom Evrope doveo fašiste i naciste na vlast da bi uništili radnički pokret i uklonili opasnost od revolucije. Žrtvovali su stotine miliona radnika u Prvom i Drugom svetskom ratu i nakon toga u nebrojenim „malim ratovima“ iz kojih je teška i vojna industrija izvukla ogromne profite. To je isti onaj „ugalj i čelik“ koji je doveo do formiranja današnje Evropske unije i NATO-a. Šta li nam sada spremaju na svojim samitima? Ratove? Diktature? Totalnu kontrolu? Ekološku apokalipsu? Koliko će miliona radničkih života narednih godina biti žrtvovano da bi se kapitalizam izvukao iz krize?
Ako želimo da imamo budućnost moraćemo sami da je stvaramo i da se borimo za nju. Anarhosindikalistička inicijativa nastavlja borbu za bolje uslove života i rada, sa krajnjim ciljem stvaranja društva lišenog eksploatacije i vlasti čoveka nad čovekom.
Priključi se, da se zajedno borimo za budućnost u skladu sa zajedničkim interesima i potrebama proizvođača!



Sekretarijat Sindikalne konfederacije „Anarhosindikalistička inicijativa“,
Sekcije Međunarodnog udruženja radnika i radnica
Kontakt: 063/116-5551, info@inicijativa.org, www.inicijativa.org


Нема коментара:

Постави коментар