02.07.2011.

Beleške starog pokvarenjaka

(Piše: Igor Živković - E-novine)
Za očuha nacije i putnika sa njegovog Galeba kratko je rekao: Ćosić je jedan najobičniji gad.
Može se o Titu misliti ovo ili ono, ali da je bio odličan čitač duša, nema sumnje. Između ove izjave i recimo opisa očuha nacije koji je pomalo duhovito ali veoma precizno dao Mirko Kovač u knjizi Elita gora od rulje, stala je jedna besramna politička i pseudopolitička karijera pisca koji se od kada se za njega zna upinjao da bude nešto mnogo veće. I zahvaljujući sigurnoj društvenoj zavetrini, uspeo u tome. Na žalost tolikih žrtava
Dobrica Ćosić, dobri i pošteni, objavio je ko zna koju po redu knjigu svojih dnevničkih zapisa, razmišljanja i strepnji - koje su mu po pravilu dublje od nade. Povod za najnovije ukoričavanje jednog od svojih notesa ili sveski, kako ih sam naziva, predstavlja tvrdnja da je pisac u njemu zamro, te da je samim tim prinuđen da objavljuje svoje zapise.
Eto kako očuh nacije misli na svoj puk i buduće naraštaje i vrlo dobro zna da nema prava na pauzu kada je reč o objavljivanju ovakve vrste štiva. Da ne kvari pobednički niz, najslavniji srpski akademik je posle Piščevih zapisa, Lične istorije jednog doba, Prijatelja moga veka i još koječega, objavio spis U tuđem veku.
Po rečima izdavača (Službeni glasnik) prvi tiraž od deset hiljada je planuo, te je drugi - iz kog je i meni do ruku dopao primerak - štampan u dvostruko većem tiražu. S jedne strane to su zaista veliki tiraži za ovako malu zemlju - postaju još veći uzmemo li u obzir broj nepismenih - a sa druge to je ništa za najtiražnijeg srpskog pisca Emira Kusturicu koji svoju autobiografijicu prodaje na kilo, što će reći i po petnaest puta više od svog nacionalističkog uzora. Možda se odgovor na ovako fantastičnu prodaju, osim pristupačne kiosk-cene, krije u činjenici da se njihove knjige mogu naći gotovo svuda, od supermarketa do musavih bakalnica na beogradskoj periferiji, a najčešće na trafikama što je već odavno postalo opšte mesto. Dobro, nije Ćosiću do takmičenja i tiraža, nešto drugo je tu posredi. On se u prvom redu svim silama i reklo bi se nesmanjenom energijom jednog užasno sujetnog starca, trudi da održi tu lažnu sliku o sebi. I to radi već decenijama. Uz malu pomoć prijatelja, naravno. Tako da i ova knjiga upravo to ima za glavni cilj. I još poneku slabo prikrivenu podlost.
U tuđem veku obuhvata period, kako precizno navodi Ćosić, od 4. januara 2000. do 15. marta 2003. Dakle poslednjih devet meseci Miloševićevog terora pa sve do atentata na Đinđića. Biće da mu je tada laknulo, kao crnorukcima 1903. posle Majskog prevrata ili se pak uplašio od tih dana razmahane Sablje koja je od slobode odsekla i neke daleko mračnije i moćnije tipove, poput Ćosićevog druga Jovice Stanišića, recimo. Kao da autor gaji bojazan da će njegova uloga ostati umanjena. Ako je tako, briga je neosnovana. Zna se kolika i kakva je uloga Ćosić Dobrice i to mu niko ne može oduzeti, uključujući i saučesnike. Uostalom pitajte porodice žrtava njegovog delovanja iz proteklih decenija.
U kojoj meri su beleške u ovoj knjizi antidatirane, teško je reći, ali sasma sigurno jesu. Dobrica voli naknadnu pamet. Tako se teži savršenstvu. Ima li u ovom do zla boga dosadnom spisu nekih većih iznenađenja ili zaokreta? Reklo bi se da nema. Osim deklarativnih, tu i tamo, tek toliko da se održi ravnoteža. Dok je rečnik tipično ćosićevski.
Ukratko - Albanci su Šiptari, Crnom gorom se od dvehiljadite na ovamo širi ustaška mržnja, politika Brisela je antisrpska, Hrvati su srbomrsci bez premca, NATO nas ponižava, Đinđićeva vlada je podanički izručila Miloševića za 50 miliona dolara pomoći, i sve u tom kodu. Nešto između Kurira i Nedeljnog telegrafa, ali sa dedinjskih visina drenovskog filozofa.
Naravno, svako ko kritički piše o Ćosiću u ovoj knjizi nazvan je običnim piskaralom, bio to neki Teofil Pančić, ili pak Basara u kombinaciji sa drugim izdajnicima i plaćenicima koje uglavnom proziva po imenu, poput Borke Pavićević ili Sonje Biserko - tu čast je između ostalih zavredio i Petar Luković u jednom od pomenutih nabrajanja. Nije mala stvar da te očuh nacije spomene u svojim memoarskim škrabotinama. I to kao napadača na njegovu svetost. Kud ćeš bolje...
Svako malo se pominju i čuvene posete njegovoj očinskoj visosti na Dedinju, tek da nedovoljno upućenima skrene pažnju na to da bez njega u zakulisnim igricama i dalje štošta nije moguće, za slučaj da je neko možda i pomislio drugačije. Pa tako navodi silne pozive i sastanke sa veoma važnim svetom - od Jovice Stanišića, kome Dobrica posreduje u pojedinim susretima, do zabrinutog patrijarha koji Dobricu moli za savet, od njegovih kružok fanova iz Akademije do njegovih silnih Ekermana. Gete je imao jednog, dok ih Ćosić ima na desetine, strateški raspoređenih, u skladu sa svojom gigantskom pojavom. Od Službe do Akademije, od Politike do vojske, od RTS-a do majčice crkve… I tako u nedogled.
Da u ovoj knjižici ne bi baš sve bilo kako i očekujemo od vrlog očuha nacije, potrudio se on sam, sporadično ubacujući besmislice koje obiluju licemerjem. Tako se na početku ovih beleški, zamislite, ležerno prihvata odgovornosti za srpske zločine. Doduše, ograničio se na one počinjene na Kosovu. Ćosić nam tako na prvim stranicama svog dnevnika poručuje da je njegova dužnost da primi patriotsku suodgovornost za zločine koje su Srbi počinili na Kosovu. Dakle čisto deklarativno, zna Dobrica da to ne košta mnogo, a zgodno deluje onako na papiru.
Zatim lucidno poručuje sadašnjim srpskim naraštajima da se zločini iz Slavonije, BiH i Kosova ne mogu pravdati genocidnim zločinima druge strane – te bolno zaključuje da bez te moralne samosvesti, bez te samoosude mi ne možemo moralno i duhovno da ozdravimo.
Perući ruke, Ćosić onako usput Srbima predlaže opštu katarzu od posledica sopstvenog programa. To što u tome nije bio sam sad predstavlja lažnu utehu jednog devedesetogodišnjeg starca, koji je čitav zivot proveo ugodno uvaljen u sistem, rukovodeći se načelom da za njega odgovornosti jednostavno nema. Ostalo su navike koje se talože veoma dugo, u njegovom slučaju već šezdeset godina.
Pred kraj Miloševićeve vlasti, Ćosić se u svom notesu pita šta se to dogodilo s tim inače inteligentnim čovekom, te odmah odgovara da su mu karakter i žena razorili pamet.
Crnogorce je lično izmislio Staljin, tvrdi Dobrica, a crnogorstvo je danas najžešći i najbolniji izraz antisrpstva, te se s njim danas dovršava Kominternina antisrpska destrukcija. To Ćosić objavljuje 2011 godine. Republika Srpska se polako predaje okupatorima, lamentira očuh, dodajući da se razara njena slobodarska duša (sic).
Deset godina posle formalne promene Miloševićevog režima, Ćosić je smogao snage da se kritički osvrne i na Miru Marković za koju je navodno u svoj notes upisao da vlastoljubivo ludilo te ambiciozne žene postaje snažan generator srpske propasti. Ta žena ideološki, politički i personalno vlada Srbijom. U istoriji nije bilo kobnije žene. Pravi primer jednog ozbiljnog gesta građanske hrabrosti, nema šta, a uz to otklon i pranje ručica pa se ponovo sugeriše čitaocu da on sa tom propašću nema ama baš ništa. Pakao – to su drugi.
Tako se na jednom mestu Stanišić žali Dobrici da nije bio za politiku i da ga je Milošević obmanuo, na šta stiže odgovor – I mene je obmanuo. Zaista, na ovakve dijaloge suze same krenu.
Spis U Tuđem veku obiluje ovakvim mestima i to preko svake očekivane mere. Očekivati od zločinca da prizna krivicu poprilično je iluzorno, a od ovakvog posebno. Nema među tim naci(onalnim) bardovima nikoga ko nije sujetan, ali retki su tako banalno očigledni kao Dobrica. Ko ne veruje neka pročita ovu knjigu.

Za one sa jačim živcima kojima bi to eventualno pošlo za rukom sledila bi nagrada u vidu zaključka da je bit ove knjige poruka da je period Đinđićeve vlasti bio jedno najobičnije sranje, srpski rečeno. Nije to nikakav pokušaj vredan pomena. I ne samo to nego je ubijeni premijer lično Dobrici rekao da se mora prekinuti servilna i udvorička spoljna politika. Ma mora da je tako bilo. Van svake sumnje. Ovakvu glupost ne bi svojevremeno, čini mi se, potpisao ni Komrakov, jedan od gebelščića sa Miloševićevog RTS-a.Provejava ovom knjigom i neizmerna tuga u kojoj autor ispravno zaključuje da dvadeset i prvi vek nije njegovo vreme. Srećom, rekli bi preživeli. Uostalom i Tito se jednom prilikom udostojio osvrta jednom rečenicom o drugu Gedži. I to je zvučalo jezgrovito.Po mnogima vodeći titolog ovog vremena, izvesni Pero Simić koji sa Ćosićem deli izdavača, u svojoj knjizi Tito, tajna 20. veka, na jednom mestu iznosi Titove kratke ocene o pojedinim slavnim imenima. Pa je tako Čaušesku tupan, Adenauer ovo ili ono… a za očuha nacije i putnika sa njegovog Galeba kratko je rekao: Ćosić je jedan najobičniji gad. Može se o Titu misliti ovo ili ono, ali da je bio odličan čitač duša, nema sumnje. Između ove izjave i recimo opisa očuha nacije koji je pomalo duhovito ali veoma precizno dao Mirko Kovač u knjizi Elita gora od rulje, stala je jedna besramna politička i pseudopolitička karijera pisca koji se od kada se za njega zna upinjao da bude nešto mnogo veće. I zahvaljujući sigurnoj društvenoj zavetrini, uspeo u tome. Na žalost tolikih žrtava.

(izvor --- E NOVINE)

Нема коментара:

Постави коментар