Odrastao sam u malom gradu, centralni deo glavne ulice sam zapamtio po zvučnicima gore visoko na vrhu stubova ili bandera (kako god) koji su donosili tada u drugoj polovini pedesetih prošlog veka aktuelne domaće i svetske hitove (uz nezaobilazne meksikanske) i to je, po mojim saznanjima, neka svakodnevica (uz cirkuske putujuće trupe) svih malih i većih gradova u Srbiji a verujem i u FNRJ! Trčkarali smo za loptom, kupovali sportske čokoladice (sa sličicama fudbalera, pa još ako izvučemo i tzv.politirce sreći nikad kraja), uvek je preostajalo za baklavu-dve, šampitu ili alvu u poslastičarnici Korzo, ali, zauvek mi se urezala ona, iz tih zvučnika, Moja mala djevojčica (Tata kupi mi auto) koju su interpretirali Zdenka i Ivo! Ma da, tu su bile i druge, ali danas kada je slušam, povratak u to neko dečje bezbrižno razdoblje, moguć je isključivo zahvaljujući toj stvari koju su njih dvije pevali! Naravno da tada nismo pridavali gotovo nikakav značaj muzici, loptanje je ipak bilo u prvom planu, ali za kakav-takav povratak u u detinjstvo pohranjeno negde na gotovo zaraslu perifernu brein vijugu, ponovno pokretanje tih trenutaka i aktiviranje prizora koji su, prirodno je, skrajnuti ili su iščileli iz sećanja je sasvim dovoljno čuti pomenutu stvar no, zahvalnost ipak ide na adresu autora Tvornice glazbe koji je sa toliko predanosti prišao pisanju ovog naslova da su sve, do sada mu uručene mu Porin nagrade i ostala priznanja nedovoljna za postignuto na očuvanju muzičke baštine Hrvatske (i Jugoslavije naravno) a utisak o izostajanju jednog sveobuhvatnog , na YU nivou priznanja ostaje!! I ne samo za ukupno nego i objektivno napisano jer, koliko pisaca i istoričara se danas može podvesti pod one objektivne!?! Niti jedno ime vezano za Jugoton autor nije izostavio, ispravio je pri tom do sada propušteno i to, izostavljeno, a što me ne iznenadjuje jer, Siniša je u ovu diskografsku kuću ugradio sebe, svoj životni i radni vek, te su redovi vezani za višedecenijskog NO1 čoveka u Dubravi, Slavka Kopuna više negoli dobrodošli znajući da je u do sada publikovanim (Muzička enciklopedija, Leksikon jugoslavenske muzike i Tko je tko u Hrvatskoj) izostavljen! Pa tako, hteli mi to priznati ili ne, tek, Jugoton je apsolutno čista, bitno upečatljiva memorija našeg detinjstva, tin i onog zrelijeg pa sve do danas perioda! Reći će, to važi samo za nas iz sveta rokenrola, ali nije tako. Pročitate Tvornicu glazbe i uverite se kako diskografski div iz Dubrave ima svoj , evo sedamdesetogodišnji staž i po godinama je tu, uz Skaricu, te i ne čude njegova odlučnost i istrajnost u sklapanju Jugoton/Cro Rec mozaika! Dakle Tvornica glazbe kreće od 1947. (u Kraljevini SHS I YU kao Elektroton) , mada ovde ima reči kako o predratnim tako i o snimicima iz vremena ratnih na kojima se neću posebno zadržavati jer fokus je na rokenrolu i zabavnoj muzici. Kako god okrenete i (i izvagate) sve zapravo kreće od Ive Robića (Borića) i nj.singla Shake Rattle and Roll/Heart Break Hotel iz 1956. godine a pedesete su dekada kada se javljaju i prvi festivali u FNRJ (Opatijski i Zagrebački) koji su doslovno Robića vinuli u neslućene i nikada dostižne visine popularnosti. Redovi vezani za novi Jugoton , otovren 1963. su samo potvrda ona, da smo neprevazidjeni u onom, sve što je dobro neshvatljivo brzo zaboravljamo (u krugu nove fabrike Jugoton su radni ljudi imali na raspolaganju igralište za mali fudbal, garderobe sa toaletima i tuševima, restoran društvene ishrane i sopstveni prevoz!!). I tako je bilo u celoj državi, ali, to nam se nikako nije svidelo kao ni Jugoton zvučne razglednice iz 1965. godine uz zbilja razgranatu mrežu sopstvenih prodavnica (uredno sam visio u valjevskom Jugotonu, gde je radio izvesni Zdravko)! Vratiću se Robiću i reći (napisati) da sve do sada publikovano o njemu je na izvestan način nedovoljno, uvek se ponešto ispusti, ali, to se ne odnosi i na Sinišu Škaricu jer se čovek pobrinuo da do toga ne dodje. Zanimljivi su i podaci ovde koje Škarica iznosi a odnose se na veoma brojnu (i)talijansku koloniju paisanosa (zemljaka-doslovno prepisano) u USA koji su uspeli na tom estradnom planu tamo a radi se o Frenku Sinatri (Frensis Albert Sinatra), Alu Matinu (Alfred Cini), Toniju Benetu )Benedetu), Frenkiju Lejnu (Lo Veccio), Vicu Damoneu (Vito Farikola)Dinu Martinu (Dino Kroketi) i mnogima drugima a koji su odneli prevagu u popularnosti nasuprot domaćim tamo snagama poput Neta Kinga Kola ili Gaja Mičela!! Ivo Robić je bio na tragu svih pomenutih, stajao im je rame uz rame i nekako je samo on to i mogao. Dolazimo tako i do podatka kojji će pre svih zaintrigirati diskofile, gde Siniša iznosi da je izvesni Wayne Yancik vlasnik najbrojnije privatne kolekcije crnih vinila u kojoj je preko 130.000 lp i sigl ploča!! Naš Bane Lokner ima nekoliko desetina hiljada ploča, ko zna, možda ga jednog dana i dostigne! Škarica nam potom piše i o Zvonimiru Krkljušu, Rajki Veli, Brunu Petraliju iz pedesetih, iznosi i nazive prvih jugotonovih 30cm lp ploča (Simphonie II in Re/Slovenske filharmonije te Drage uspomene/Ferda Pomykala ali i nedostajući deo mozaika vezan za Grupu 220 i nj. Lp album Naši dani iz 1968. Godine. Pa ipak, ovde se nameće ono, kako su svi jugotonovi ekskluzivci i manje obuhvaćeni ovim njegovim naslovom, imamo tako zaokružene storije svih, bez izuzetka, biografije i diskografije uz obilje omotnica i fotki a što njega kao autora svrstava ne samo u diskogrfa istoričara nego i u veoma značajne pisce!!
Dolazimo tako i do najinteresantnijeg poglavlja vezanog za šezdesete (Ako želite slušati galzbu koja je mijenjala svijet i naš mikrokosmos više od ijedne druge u ljudskoj povijesti, zvuk šezdesetih je definitivno vaš izbor) i bitrok, VIS Bijele strijele i nj. eks plej ploču, prvu na ovim prostorima uz podužu listu onih koji su obeležili pomenutu dekadu, koja evo, zahvaljujući Jugotonu/Cro Recu neće ostati samo pohranjena u srcima nas starijih nego ostaje tako forever kao legat mladima, mada im, usput, muzika i nije u prvom planu. Radi se ovde o četrnaest diskova, pa sad, svi vlasnici ovih sebe mogu smatrati bogatima (ono bogat se u šezdestima i nije ne znam koliko odnosilo na novac)! Autor nas potom uvodi u svet onovremenih popularnih festivalskih zbivanja, aktere tih i bez ustezanja ću ovde dodati kako nam je ovde servirao zaokružene biografije i karijere svih tih takmaca. Ovde sam se nasmejao Sinišinoj štrkljastoj Dubrovknji , pogađate, radi se o Terezi Kesoviji! Biografiju, pa i diskografiju grupe “Crveni koralji” verovatno znaju svi stariji iz sveta rokenrola, ali, lično, uvek je doživljavam kao novu, što i ne začudjuje jer Barba, Medo, Rudi, Miro i ostali su naši stari znanci, njihove ploče smo svi kupovali, tako je bilo i nikako drugačije.Bilo ko da je držao do rokenrola u šezdesetima imao je barem nekoliko ploča pomenute grupe. Imamo ovde i Škaričin zaključak u kom stoji da su Koralji pisali sopstvene stvari nekoliko godina pre Grupe 220!! Doduše tada i nije bilo ne znam kakve podrške ili infrastrukture vezane za rokenrol te će pomenuta dekada i ostati upamćena uglavnom po skinutim i prepevanim stvarima. Koralji su (kako to ovde stoji) prava zvučna razglednica vremena u kom su stvarali te će nas, već vremešne (ondašnje tince) ponovno preslušavanje brojeva ove grupe podmladiti ne za dvadeset nego za celih četrdeset godina. I nigde kao ovde nećete naći tako sveobuhvatne i sa mnoštvom novih detalja storije o grupama iz šezdesetih, tiče se poznatijih naravno, te su iz tog razloga i neuporedive sa do sad napisanim.Dolazim i do podatka da su sarajevski Indeksi već 1964. godine na svojoj prvoj (EP) ploči, uz tri standarda imali i autorsku NIKADA, autora Ismeta Nune Arnautalića ritam gitariste ovog sastava!
Ne bez razloga i sasvim osnovano u Škaričinom pisanju možete prepoznati stil koji je svojstven , karakterističan, svejedno, samo biografima poznatih svetskih grupa, a što zbilja imponuje, svi ti malo ili nimalo poznati detalji vezani za inspiracije i nastanak uopšte brojnih tih najranijih stvari koje su tako stidljivo provlačili na singl i ep pločama iz tor ranog ili startnog rokenrol perioda sa polovine šezdesetih. Isto tako on ovde razrešava odvajkadašnju dilemu oko prvog stvarnog velikog domaćeg hita (Osmijeh ili Pružam ruke) u(s)tvrdivši da je broj jedan ipak Osmijeh koji se uz Uvijek kad ostanem sam/Grad/Večer na Robleku našao na ep ploči u junu 1967. Dakle puna tri meseca pre ep ploče Pružam ruke/Naše doba/Zašto je prazan čitav svijet/Jednom smo se svadjali! Imamo ovde i njegovu teoriju ili analizu, svejedno, vezanu za marijačije po kojoj zasluge za radjanje pripisuje Nemcima, Česima, Slovacima i drugim narodima koji su u drugoj polovini devetnaestog veka naselili taj krajnji jugozapad Severne Amerike! U poglavlju Doba festivala (1953-1959) autor naas podseća na nikad ugasle zvezde Tih, uz moju dilemu ovde, da li su ti festivali lansirali sve te zvezde ili su ta, veoma zvučna imena do neba popularizovala festivale! Bilo kako bilo, tek, sećam se, ljudi su živeli od festivala do festivala i kao magijom privučeni željno iščekivali svetla pozornica Splitskog, Zagrebačkog, Opatijskog i Beogradskog!!
I generalno, muzička kultura je tada bila na zavidnom nivou te se i ne mogu zaboraviti Beti Jurković, Anica Zubović, Milan Bačić, a već 4M, Zdenka, Vice, Tividi, Kauboj Džimi Stanić, Tereza, Drago Diklić, Zvonko Špišić, Gabi Novak i Ivica Šerfezi da i ne govorim! Naravno, tu su i beogradska imena vezana za te prve festivale (Lola Novaković, Krsta i Tihomir Petrović uz još nekolicinu) takodje ekskluzivaca Jugotona a utisak je da tako iscrpne, temeljne biografije o fest zvezdama iz tog perioda o pomentima ni u Srbiji nisu napisane, što, očito je, mnogo govori o Škarici ličnosti, jedinom istinskom diskografu na našim prostorima i to je ono što mu niko ne može oduzeti ili osporiti!! S(vi)jet diskografije je samo njegov, tu je on na svom terenu, neprikosnoven je, malo je verovatno da i u Evropi postoji predaniji od njega na tom polju. Osvrtati se, pisati o Skarici, njegovoj karijeri je isto što i pisati o Jugotonu, jer, Dubrave ne idu nikako bez njega niti on bez diskografskog diva iz već pomenutih!!
Ima ovde reči i o Miri Dupelj-Alki Ruben-Dunji Robić! Glazba je, kako to često biva, izlaz iz životnih nedaća (Siniša Škarica doslovno)! I tek kada pročitate Škaričinu Tvornicu glazbe, dodjete na ono koliko malo ili nedovoljno poznajete domaću diskografiju!Doduše, to nepoznavanje se uglavnom odnosilo na autore stvari jer, fokus je (gotovo uvek ) bio na naslovu i članovima grupe, ono u zagradi vezano za muziku, aranžman i tekst tek jedanputa pročitate i tu neko ineresovanje prestaje. Imamo ovde i storiju o njegovom Šibenčaninu (Arsenu), prvu zaokruženu (ne sumnjam u to) o pjesniku opće prakse (kako to ovde stoji), školovanom mmuzičaru, tekstopiscu, interpretatoru, i skladatelju koja je više nego li dojmljiva! Više se i ne sećam kada je izalzio list Čik (pogodi) sa obaveznom stranicom za dvojnike, ali nikada nisam zaboravio tog (Vidana Pavlovića) koji je toliko ličio na Arsena, gledao sam čas u levu čas u desnu fotkicu , ma ljudi je li to moguće, nisam kapirao ko je pravi Igor Krimov! Ako i ima onih koji će reći da sam preterao u hvalospevima o autoru ovog naslova, odmah ću ih razoružati i odgovorno potvrditi da je sve napisano i nedovoljno, jer u tom traženju pravih izraza nisam zalutao niti preterao, nego se samo objektivno osvrnuo na delo koje nam je podario, trud uložen, odricanja ali i ispravljanja nepravdi poput one vezane za sastav Bijele strijele. Radi se o 06. Decembru 1962. kada je pod Jugoton etiketom izašla prva rokenrol ploča u FNRJ (na toj su stvari Svi trče okoS(j)u/Rastanak/Wanderer/Strijele) što je u Hrvatskoj (kako to ovde stoji ) propraćeno na dostojanstven način-ćutanjem!! Ono, ni Beograd nije bolji, mislim da i prednjači kada se radi o smišljenim zaboravima rokenrol zaslužnih (Zoran Miščević, Ljuba Djordjević, Vladimir Furduj, 7 mladih), mada, to recimo nije slučaj sa Nišem i drugim gradovima. Ma, sve je to smišljeno, kultura iz vremena vladavine čoveka se jednom za svagda mora brisati, kako iz literature tako i iz medija – opasno je to, dozvoliti ljudima da odlučuju!! I po onoj, grizla bi me savest, ne mogu a da po ko zna koji put ne pomenem Strijele, sastav koji su činili Mario Škrinjarić, Željko Ilić, Ivica Banfić, Zlatko Tretinjak, Ranko Bačić i Ignac Pavković uz sve one naravno koji su tokom karijere imali svoje pozicije u grupi.Tu je i Karlo Metikoš sa svojim Regalima uz značajan podatak po kom su prvi nastup u karijeri zabeležili u Zagrebu 23 decenbra1959. godine, a tu su i biografije brojnih sastava onovremenih poput grupa Mladi, Zlatni akordi, Delfini (iz Splita i Zagreba, Roboti i Urgani koje bih najradije i bez pardona još jednputa izneo, ali, koliko bi mi prostora trebalo. Uovoj, zbilja sveobuhvatnoj, kompleksnoj, kako god studiji o diskografskom divu iz Dubrave autor nije izostavio niti jedno ime, jer u protivnom ne bi mogo sastaviti mozaik naslovljen sa TVORNICA GLAZBE!! Očekuje se i nastavak ove knjige, ali u ime generacije kojoj pripadam, Siniši Škarici iskrene čestitke na napisanom naslovu , naslovu koji će nas uvek vraćati u vreme kada su fabrikovane isključivo neprolazne rednosti.
Нема коментара:
Постави коментар