Boris Lazić
Među par stvari po kojima se današnja književnost razlikuje od prethodnih, ključna je ta što je sadašnja plebejskog, ne patricijskog porekla.
Da ne bude zabune, o duhovnim principima je reč, ne socijalnim razlikama.
Uostalom, nije problem u plebejskom poreklu (i Kašanin i Kami su po poreklu plebejci) ali jeste u zadovoljavanju takvim horizontom, kao i u postavljanju plebejskog, pod firmom pop kulture ili kontra kulture (juče partizanštine), u normu i normativno.
Za početak: (skoro) nijedan sadašnji, srpski, pisac ne vlada grčkim ili latinskim (vlada li srpskoslovenskim?). Ukoliko i vlada nekim inostranim jezikom (jednim, uglavno), rđavo vlada.
A vi se pitate odakle muke s NIN-ovom nagradom, nagrdom?
Uporedimo temeljno obrazovanje sadašnjih pisaca, spisateljica - pustimo talenat, pustimo priče o darovitosti, svi smo mi tek s te starne neprikosnoveni, Bogom dani! - sa obrazovanjem Isidore, Anice Savić-Rebac, Svetlane Velmar-Janković.
Bolje da ne upoređujemo.
Vi, koji se pozivate na Keruaka i džins prozu, znajte da je u mali nokat poznavao Flobera, Prusta i Selina (direktan mu predak), da je disao tim jezikom i tom formom. A poznato i prisno je pretakao u jezik zadat po rođenju - čiji jezik i formu je preporodio. Dalek od svakog agitpropa Karloa Marksa, tj- Ginzberga.
Basara, Kusturica (plebejski egzotizam), eto šta najbolje prolazi, na polju recepcije naše kulture, recimo, u Francuskoj. Na to se već žalio Danilo Kiš (koji je, ipak, takođe, sračunato, igrao na vlastiti - identitetski - egzotizam).
Kašanin, Andrić, Desnica - plebejac, da bi ih shvatio, nužno mora da ih svede na svoju meru, na svoj vidokrug. Jer nema vrednosti koju naš brlog nije u stanju da ukalja, ponizi. I da se keseri, pun zadovoljstva, nad (post-ignu)tim.
Нема коментара:
Постави коментар