::: BEOGRAD :::
Nekada se sa omladinom nije dalo zajebavati. Nekada studenti i srednjoškolci nisu vapili da neko „cuje njihov glas“, vec su se aktivno i organizovano borili za svoja prava i svoju buducnost. Nekada se moglo reci „na mladima svet ostaje“. Danas ta recenica ne znaci ništa. Ona je samo poštapalica matorih za neobavezan razgovor.
Današnji dan, 4. april podseca nas koliko važnu istorijsku ulogu omladina ima u progresivnim društvenim promenama. Kada su, sredinom tridesetih godina prošlog veka, korupcija, represija i fašizam divljali Kraljevinom Jugoslavijom, omladina je uzvratila udarac! Studenti, zajedno sa srednjoškolcima, organizuju se i žestoko bore za svoja prava. Država je svim silama pokušala da uništi studentski pokret. Sudovi su najaktivnije studente slali u višegradski logor, a klubovi borbenih studenata su zabranjivani. Jedan student je ubijen u sukobima sa policijom, a stotine su pohapšene.
To nije zaplašilo studente. Napotiv, oni su sve masovnije izlazili na ulice, blokirali fakultete i isticali sve radikalnije zahteve. Univerzitetske vlasti se ukljucuju u državnu represiju. Oduzimanjem semestara pobunjenim studentima i uvodenjem Univerzitetske straže (policije) koja je trebalo da održava red na fakultetima. Prvo su slali nepokorne studenate u logore, a onda su pokušali da ceo Univerzitet pretvore u logor.
Kao reakciju na to, 3. aprila 1936. studenti proglašavaju generalni štrajk na Univerzitetu. Na svim fakultetima se održavaju studentski zborovi. Država, kao i uvek u trenucima velike krize, pored policije na studente šalje i fašiste, svoje verne sluge. Mladi Ljoticevci pokušavaju da uzurpiraju blokadu. Na taj nacin žele da stvore utisak da su studenti nesložni, da su medusobno zavadena deca koja zapravo ne znaju šta hoce, pa se bune iz obesti. Narednog dana, 4. aprila 1936, mladi Ljoticevac – uzoran omladinac koji brani ustavni poredak, ubija studenta prava Žarka Marinovica. Kao i svaki vitez svoje otadžbine, on to radi herojski. Nožem. Sa leda. Tri puta!
Sva jugoslovenska studentarija oštro reaguje. Zagreb i Ljubljana pružaju podršku beogradskim studentima, a poruke solidarnosti šalju se iz Sofije, Praga, Pariza... Sahrana 6. aprila 1936. prerasla je u žestok sukob studenata i policije. Studenti nisu poklekli. Na kraju, 28. aprila država pristaje da ispuni sve studentske zahteve, a Rektor podnosi ostavku. Svoju pobedu, studenti su obznanili proglasom javnosti, a 4. april su proglasili za svoj dan. Dan kada obeležavamo neciju smrt, da bi se podsetili za šta je taj neko živeo.
Ta generacija studenata je nekoliko godina kasnije u odbrani svojih prava uzela oružje u ruke. U Drugom svetskom ratu poginulo je šest hiljda studenata Univerziteta u Beogradu, od ukupnih devet hiljada. To je generacija koja je pokušala da promeni svet u skladu sa svojim uverenjima, u želji da stvori pravednije društvo. Oni se nisu pokoravali tudoj volji i nisu se „pomirili sa realnošcu“. Oni su znali da mi, obicni ljudi, ukoliko delujemo zajedno imamo moc da prema svojoj volji oblikujemo drušvo u kome živimo.
Kroz citavo školovanje uce nas da prihvatimo ovaj neljudski sistem i da ga ne dovodimo u pitanje. Kada dodemo na studije, obrazuju nas da budemo strucnjaci i upravljaci koji treba da služe i održavaju ovaj sistem. Sada dok smo mladi, dok osecamo svu nepravdu ovakvog društva, dok još nismo preokupirani preživljavanjem pa imamo vremena da o tome razmišljamo, treba da se ukljucimo u borbu za pravednije društvo. Ako to ne uradimo, sistem ce nas pojesti, slomiti nam kicmu, i napraviti od nas poslušne sluge, otudene robote. U svojoj borbi, mi ucimo kako da budemo ljudi i branimo svoje dostojanstvo i samopoštovanje, a tome nas ni Univerzitet ni Država nikada ne bi naucili.
Necemo da prihvatimo njihova pravila. Necemo da ucestvujemo u surovoj eksploataciji radnog naroda. Necemo da budemo nicije marionete.
Hocemo svoj život. Hocemo svoje snove. Hocemo svoju slobodu.
Oni nam nece dati ništa. Uzecemo sami ono što nam pripada!
Današnji dan, 4. april podseca nas koliko važnu istorijsku ulogu omladina ima u progresivnim društvenim promenama. Kada su, sredinom tridesetih godina prošlog veka, korupcija, represija i fašizam divljali Kraljevinom Jugoslavijom, omladina je uzvratila udarac! Studenti, zajedno sa srednjoškolcima, organizuju se i žestoko bore za svoja prava. Država je svim silama pokušala da uništi studentski pokret. Sudovi su najaktivnije studente slali u višegradski logor, a klubovi borbenih studenata su zabranjivani. Jedan student je ubijen u sukobima sa policijom, a stotine su pohapšene.
To nije zaplašilo studente. Napotiv, oni su sve masovnije izlazili na ulice, blokirali fakultete i isticali sve radikalnije zahteve. Univerzitetske vlasti se ukljucuju u državnu represiju. Oduzimanjem semestara pobunjenim studentima i uvodenjem Univerzitetske straže (policije) koja je trebalo da održava red na fakultetima. Prvo su slali nepokorne studenate u logore, a onda su pokušali da ceo Univerzitet pretvore u logor.
Kao reakciju na to, 3. aprila 1936. studenti proglašavaju generalni štrajk na Univerzitetu. Na svim fakultetima se održavaju studentski zborovi. Država, kao i uvek u trenucima velike krize, pored policije na studente šalje i fašiste, svoje verne sluge. Mladi Ljoticevci pokušavaju da uzurpiraju blokadu. Na taj nacin žele da stvore utisak da su studenti nesložni, da su medusobno zavadena deca koja zapravo ne znaju šta hoce, pa se bune iz obesti. Narednog dana, 4. aprila 1936, mladi Ljoticevac – uzoran omladinac koji brani ustavni poredak, ubija studenta prava Žarka Marinovica. Kao i svaki vitez svoje otadžbine, on to radi herojski. Nožem. Sa leda. Tri puta!
Sva jugoslovenska studentarija oštro reaguje. Zagreb i Ljubljana pružaju podršku beogradskim studentima, a poruke solidarnosti šalju se iz Sofije, Praga, Pariza... Sahrana 6. aprila 1936. prerasla je u žestok sukob studenata i policije. Studenti nisu poklekli. Na kraju, 28. aprila država pristaje da ispuni sve studentske zahteve, a Rektor podnosi ostavku. Svoju pobedu, studenti su obznanili proglasom javnosti, a 4. april su proglasili za svoj dan. Dan kada obeležavamo neciju smrt, da bi se podsetili za šta je taj neko živeo.
Ta generacija studenata je nekoliko godina kasnije u odbrani svojih prava uzela oružje u ruke. U Drugom svetskom ratu poginulo je šest hiljda studenata Univerziteta u Beogradu, od ukupnih devet hiljada. To je generacija koja je pokušala da promeni svet u skladu sa svojim uverenjima, u želji da stvori pravednije društvo. Oni se nisu pokoravali tudoj volji i nisu se „pomirili sa realnošcu“. Oni su znali da mi, obicni ljudi, ukoliko delujemo zajedno imamo moc da prema svojoj volji oblikujemo drušvo u kome živimo.
Kroz citavo školovanje uce nas da prihvatimo ovaj neljudski sistem i da ga ne dovodimo u pitanje. Kada dodemo na studije, obrazuju nas da budemo strucnjaci i upravljaci koji treba da služe i održavaju ovaj sistem. Sada dok smo mladi, dok osecamo svu nepravdu ovakvog društva, dok još nismo preokupirani preživljavanjem pa imamo vremena da o tome razmišljamo, treba da se ukljucimo u borbu za pravednije društvo. Ako to ne uradimo, sistem ce nas pojesti, slomiti nam kicmu, i napraviti od nas poslušne sluge, otudene robote. U svojoj borbi, mi ucimo kako da budemo ljudi i branimo svoje dostojanstvo i samopoštovanje, a tome nas ni Univerzitet ni Država nikada ne bi naucili.
Necemo da prihvatimo njihova pravila. Necemo da ucestvujemo u surovoj eksploataciji radnog naroda. Necemo da budemo nicije marionete.
Hocemo svoj život. Hocemo svoje snove. Hocemo svoju slobodu.
Oni nam nece dati ništa. Uzecemo sami ono što nam pripada!
Sindikat obrazovanja
Anarhosindikalisticka inicijativa
_______________________________________________
asi-saopstenja mejling lista
asi-saopstenja@inicijativa.org
https://ouroboros.iwa-ait.org/mailman/listinfo/asi-saopstenja
Anarhosindikalisticka inicijativa
_______________________________________________
asi-saopstenja mejling lista
asi-saopstenja@inicijativa.org
https://ouroboros.iwa-ait.org/mailman/listinfo/asi-saopstenja
Нема коментара:
Постави коментар