08.03.2011.

8. mart 2011. – Borba i dalje traje!

::: BEOGRAD
(SRBIJA) :::

Žena je u kapitalizmu dvostruko podjarmljena: na radnom mestu - kao radnica koju gazda izrabljuje, kod kuće - kao domaćica i majka od koje se očekuje da rađa, podiže i oblikuje novu radnu snagu. Uprkos proklamovanoj ravnopravnosti muškaraca i žena, kapitalistički sistem niti želi, niti može da obezbedi uslove za postojanje istinske ravnopravnosti. U Srbiji i dalje većinu nezaposlenih čine žene; one koje su zaposlene zarađuju prosečno 16 % manje od svojih muških kolega na istim radnim mestima, dok je taj procenat u zemljama Evropske unije još veći. Položaj žena u Srbiji je veoma loš, naročito na selu i u kožarskoj, tekstilnoj i industriji proizvodnje obuće.
Novim izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, donetim pod pritiskom MMF-a, potreban staž za žene koje odlaze u penziju na osnovu punog staža biće 38 umesto 35 godina. Oštriji kriterijumi za penzionisanje najviše se tiču žena i radnika sa benefirciranim stažom. I žene i muškarci koji su namirili pun radni staž, u penziju ne mogu ako ne ispune minimalnu starosnu granicu, koja će uz postepeno pomeranje biti 58 godina. Kako i sadašnji zakon predviđa, žene će u starosnu penziju ići u 60. a muškarci u 65. godini. Penzionerke u Srbiji, u odnosu na Evropljanke, žive neuporedivo kraće. Skoro svaka druga žena u Srbiji doživi neki oblik psihičkog nasilja u porodici, svaka treća žena doživi fizički napad od nekog člana porodice, dok se svakoj četvrtoj preti nasiljem. Gotovo 15 od 100.000 porodilja umre prilikom porođaja, a najveća stopa smrtnosti je kod Romkinja. Alarmantna je i smrtnost njihovih beba, čak 26 na 1.000 živorođenih – tri puta više od proseka!
Sva značajna poboljšanja koja su žene ostvarile i standarde koje su postavile kroz istoriju, kao što su skraćenje radnog vremena, pravo na jednaku platu sa muškarcima, zaštita na radu, pravo na abortus, pravo na obrazovanje, seksualne slobode itd, ostvarile su prvenstveno kroz klasnu borbu u okviru radničkog pokreta! Živimo u društvu koje zbog svoje klasne prirode nikada ne može ostvariti suštinsku ravnopravnost. Od svih prava, vladajuća klasa neprikosnoveno čuva samo privatnu svojinu - osnovu svake diskriminacije, ugnjetavanja i izrabljivanja. Zato borba za ravnopravnost žena i dalje traje, i zbog toga je ona jedino moguća kao jedno sa borbom protiv gazda i političara, protiv kapitala - za slobodarski komunizam.
Istorija 8. marta kao međunarodnog dana ekonomskih, političkih i socijalnih dositignuća žena, odnosno borbe žena protiv eksploatacije, počinje upravo borbom njujorških tekstilnih radnica, koje su 8. marta 1857. izašle na ulice i demonstrirale zbog loših uslova rada i niskih plata. Ove demonstracije rasterala je policija, ali su tekstilne radnice rešene da se izbore za svoje zahteve, ubrzo nakon toga napravile sindikat. Pola veka kasnije, 8. marta 1908, 15.000 žena marširalo je kroz Njujork tražeći kraće radno vreme, bolje plate i kvalitetnije uslove života, a od 1910, 8. mart počinje da se organizovano obeležava kao Međunarodni dan žena.
I danas, u vreme najbrutalnije eksploatacije koju sprovode gazde i država, u vreme otimanja i smanjivanja svih prava, u vreme privatizacije, otpuštanja, klerikalizacije i jačanja konzervativizma, borba za ravnopravnost žena se mora vodit prvenstveno na radnom mestu u sklopu borbe za oslobođenje čitave radničke klase. Pri tome je nužno voditi oštru borbu protiv seksizma u radničkom pokretu, budući da je to još jedan od načina na koji vladajuće klase, potencirajući suštinski nebitne razlike, stvaraju podele unutar radničke klase, onemogućavajući jedinstveno borbeno delovanje svih eksploatisanih!

Sekretarijat sindikalne konfederacije „Anarhosindikalistička inicijativa“ (ASI)
Sekcije „Međunarodnog udruženja radnika i radnica“ (MUR)

Нема коментара:

Постави коментар