08.03.2011.

WOMEN'S DAY

(Mada je ovaj tekst objavljen pre godinu dana, ponovo je ON THE TOP na ovom blogu)

Razvoj sredstava za proizvodnju je već u XIX veku eliminisao prednost muškaraca na tržištu radne snage. Nove mašine su potčinile kapitalu sve članove radničke porodice nezavisno od pola i dobi, dok ženska radna snaga postaje dominantna za vreme Prvog svetskog rata, kada na radnim mestima žene zamenjuju muškarce koji su na frontu. Želja za stvaranjem što većeg viška vrednosti je dovela i do pogoršanja uslova rada, pa je tako u martu 1911, izbio požar u njujorškoj fabrici Triangle Shirtwaist, gde je poginulo 146 tekstilnih radnika od kojih su većina bile žene.
Istorija 8. marta kao međunarodnog dana ekonomskih, političkih i socijalnih dositignuća žena, odnosno borbe žena protiv eksploatacije, počinje upravo borbom njujorških tekstilnih radnica, koje su 8. marta 1857. izašle na ulice i demonstrirale zbog loših uslova rada i niskih plata. Ove demonstracije rasterala je policija, ali su tekstilne radnice rešene da se izbore za svoje zahteve, ubrzo nakon toga napravile sindikat. Pola veka kasnije, 8. marta 1908, 15.000 žena marširalo je kroz Njujork tražeći kraće radno vreme, bolje plate i kvalitetnije uslove života, a od 1910. 8. mart počinje da se organizovano obeležava kao Međunarodni dan žena.
Usled bezočne pljačke, pod nazivom privatizacija, tekstilna industrija je, kao i gotovo sve druge u Srbiji, propala, a položaj radnika i radnica je zastrašujući. Preko milion ljudi je nezaposleno od čega više od polovinu nezaposlenih čine žene. Tu nije uračunata armija radnika koji su u radnom odnosu, ali godinama nisu dobili platu. Danas je 40.000 žena manje zaposleno nego 2001. godine. Žene zarađuju 8,5 odsto manje od muškaraca. Pored masovne nezaposlenosti, prezaduženosti, niskih i neredovnih plata njima se uskraćuju elemetnarna prava i slobode, kao što su pravo na sindikalno organizovanje, osmočasovno radno vreme, zdravstveno osiguranje, pa čak i pravo na život! U fabrici municije "Prvi partizan" iz Užica, zbog očigledne nebrige države, u septembru prošle godine došlo je do eksplozije u kojoj je stradalo šest žena.
Glavna prepreka emancipaciji žena je želja vladajuće klase za što nesmetanijom eksploatacijom, a jedini put do emancipacije je udruženo aktivno učešće radnica i radnika u revolucionarnoj borbi. Osim što su pod jarmom kapitala, žene su pod jarmom patrijarhalnog društva i često su žrtve seksizma koji je, kao i npr. rasizam ili homofobija, samo sredstvo kapitalizma koje vrši podelu radničke klase, na osnovu suštinski nebitnih razlika, unoseći razdor u nju i time sprečavajući efikasnu borbu protiv eksploatatora.
Sva značajna poboljšanja koja su žene ostvarile i standarde koje su postavile kroz istoriju, kao što su skraćenje radnog vremena, pravo na jednaku platu sa muškarcima, zaštita na radu, pravo na abortus, pravo na obrazovanje, seksualne slobode itd, ostvarile su prvenstveno kroz klasnu borbu u okviru radničkog pokreta!
Građanska ženska udruženja potpuno zanemaruju ili skrivaju ekonomski aspekt, odnosno klasnu podvojenost i zbog toga je njihova aktivnost svedena na uzaludno lobiranje za poštovanje "ljudskih prava" i nominalne ravnopravnosti koja u klasnom društvu nikada ne može biti suštinska. Od svih prava, vladajuća klasa neprikosnoveno čuva samo privatnu svojinu - osnovu svake diskriminacije, ugnjetavanja i izrabljivanja. Zato je borba za ravnopravnost žena, jedino moguća kao jedno sa borbom protiv gazda i političara, protiv kapitala - za slobodarski komunizam.
Jedino u sklopu aktivnog učešća radnica u borbi protiv kapitalizma može se dosledno obeležiti ovaj praznik. Davanje bilo kakvog drugačijeg konteksta predstavlja najbezobraznije ismevanje žena koje su pre više od 150 godina protestovale u Njujorku, ali i svih drugih koje su se kroz istoriju borile za istinsku jednakost i ravnopravnost.

Sekretarijat Sindikalne konfederacije "Anarhosindikalistička inicijativa" (ASI),
sekcije Međunarodnog udruženja radnika i radnica

Нема коментара:

Постави коментар