22.11.2011.

MOJA OSTAVKA NA MESTO UREDNICE ZA POEZIJU U "KNJIŽEVNOM MAGAZINU"

Srpsko književno društvo
Francuska 7
Beograd
Upravnom odboru, uredništvu ,,Književnog magazina“ i svim članovima SKD-a

Poštovani,
Ovom prilikom želim da vam saopštim svoju odluku o podnošenju ostavke na mesto urednice za poeziju u ,,Književnom magazinu“. Molim, istovremeno, da ovo moje pismo bude poslato na adrese svih članova Srpskog književnog društva. Razloga za ovakav korak imam nekoliko.
1)
Nepostojanje komunikacije: smatram da uređivanje svakog književnog časopisa, a posebno onog koji ima i svoj prostor u centru grada, tačnije u prostorijama SKD-a, mora da funkcioniše po principu redovne, žive komunikacije između svih članova uredništva, razmene mišljenja o prilozima, o brojevima koji se pripremaju, međusobnog dogovora. Maštala sam, doduše, i o tome da redakcija ovog časopisa treba i da zaživi kao mesto okupljanja i samih pisaca, mesto za uzajamnu razmenu mišljenja. Sama komunikacija između urednika, naravno, može da bude intezivno vođena i putem mejla, međutim, od kada sam ušla u uredništvo, imali smo samo jedan sastanak redakcije, i to samo prvi, a komunikaciju sam – putem mejla – uspevala da ostvarim samo sa Dejanom Simonovićem, i to isključivo vezano za rokove do kada treba poslati pesničke priloge i kada se radi prelom. I to je bilo sve.
2)
Odlučivanje i samovolja jednog: od prvog broja koji sam uredila, suočavala sam se sa istim problemom: nakon što pošaljem priloge, niko me nije obaveštavao, a posebno ne glavni urednik, Mileta Aćimović Ivkov, o tome šta od onoga što sam poslala (a mnogi tekstovi, posebno prevodi, s moje strane bili su naručeni) planira da objavi, a šta ne, a šta da po tipično autokratskom i ignorantskom principu, bez mog znanja izostavi, da bi na stranicama časopisa osvanuli pesnički prilozi koje je sam naručio i ,,ugovorio“. Sa time bih se upoznala tek kada bi časopis izašao iz štampe.
3) Princip raspoređivanja tekstova po diktatu ,,kanona“: Glavni urednik, iako to nije spomenuo nijednom rečju na našem prvom i jedinom sastanku redakcije, očigledno smatra da svaki broj treba da otvori poezija onog pesnika sa kojim se sam, bez ikakvog mog znanja, dogovori i ,,ugovori“ objavljivanje na prvim stranicama časopisa. Obično su to naši ,,živi klasici“, što se apsolutno kosi sa mojom idejom da prve stranice jednog časopisa može da otvori i ne tako poznato, ili sasvim nepoznato autorsko ime: treba da budemo vođeni kvalitetom domaće poezije i idejom da otkrivamo novo, a ne isključivo značajem samih već odavno prepoznatih imena. Objavljujemo poeziju, a ne imena i sadašnje i buduće akademike. I moje mišljenje je da treba da budemo otvoreniji za sve autore, a ne da obavezno konferencije za štampu pravimo tako što pozovemo jednog ,,akademika“, koliko god cenili njegovo delo.
4) Nevolje oko jubilarnog broja: O tome kako je koncipiran jubilarni broj ,,Književnog magazina“ i da će biti pozvani da učestvuju sa po jednom pesmom svi domaći pesnici koji se nalaze u adresaru SKD-a, obaveštena sam od strane Dejana Simonovića tek nekih petnaestak dana pre zaključivanja broja. Mesta za obilje prevoda koje sam naručila, kao i za izbore iz poezije domaćih pesnika, naravno, nije bilo. Što opet govori o samovolji odlučivanja jednog čoveka (čitati – glavnog urednika) i o potpuno ignorantskom odnosu prema meni, kako glavnog urednika tako i ostatka uredničke ekipe kao urednici za poeziju. Tom prilikom sam, ipak, ,,progutala“ čitavu stvar, i sama pozvala neke naše pesnike da mi pošalju po jednu pesmu. Prevodiocima i ostalim pesnicima nisam znala šta da kažem, osim da za njihove priloge nije bilo mesta, jer se pripremao ,,jubilarni broj“.
5) I opet, isto: za novi broj ,,Književnog magazina“ pripremila sam nešto prevoda i domaće poezije, da bi mi danas, pre nego što broj treba da ode u štampu, od strane glavnog urednika bilo saopšteno, da teško šta može više da ,,uđe od poezije, jer je većina prostora otišla na poeziju učesnika ,,Kolonije Čortanovci“ (ovaj prilog mi je poslat mejlom, da izaberem po jednu do dve pesme od svakog i prebacim ih iz latinice u ćirilicu??) i da će broj otvoriti poezija našeg značajnog pesnika sa kojim se, glavni urednik, opet sam ,,dogovorio“. Smatram to krajnje nefer odnosom prema meni, kao nekome kome je poveren posao uređivanja, i kao nekome ko prevode i poeziju naručuje, kako od prevodioca tako i od domaćih pesnika, a ona nikako da se pojavi u ,,Književnom magazinu“. Čime da se pravdamo pred samim autorima?
6) Nejasnoće oko postojanja ili nepostojanja honorara: Bez obzira na lošu materijalnu situaciju u kojoj se ovaj časopis nalazi, kao i čitavo Srpsko književno društvo, smatram da je sasvim pošteno obavestiti mene, a preko mene – ili već direktno – same autore i prevodioce da li se njihovi prilozi honorarišu ili ne. Ta informacija mi je, do danas, takođe kao urednici izostala. Mislim da je ona veoma važna, pogotovu kada naručujemo prevode, koji se specijalno rade za ovaj časopis, jer neki prevodioci, verovatno, ne bi pristali na saradnju, s obzirom da isti prevod mogu ustupiti nekom časopisu koji honorare plaća ili barem objavi u onom broju za koji su naručeni. Zbog toga sam se sama našla u neprijatnoj situaciji da naknadno objašnjavam nekim autorima, kako ,,honorara uopšte nema“ i kako je njihova saradnja zapravo na dobrovoljnoj bazi. I time sam dovela u pitanje i sopstveni legitimitet, kao urednice. I opet smo kod nepostojanja komunikacije, lova u mutnom, stvaranja ,,fiktivnog“ uredništva u kojem zapravo glavnu reč vodi samo jedna osoba, koju ne interesuje mišljenje drugih, i koja samovoljno sprovodi svoju politiku uređivanja, ukoliko ovde uopšte možemo govoriti o nekakvom ,,uređivanju“.
7) Samo jedan ili nijedan: Ukoliko većinu priloga u ovom časopisu uređuje zapravo jedna osoba, onda mislim da ,,Književni magazin“ treba da ima samo jednog urednika, a književni časopisi bi trebalo da budu poslednji koji će danas propagirati i vežbati jednoumlje. Radovala sam se tome da ću biti deo uredništva, verujući u to da bih mogla da doprinesem rubrici poezije u ,,Književnom magazinu“, zajedno sa drugima, ali, iz svake autokratije, pa i one koja se prepoznaje tamo, gde bi pre svega trebalo da vladaju saradnja, komunikacija i pre svega želja da budemo drugačiji i da stvaramo nešto novo, da budemo mesto okupljanja različitih mišljenja, da se dogovaramo, a ne namećemo svojim, odatle –i takve ,,palanke“ – slava pokojnom Konstantinoviću – na onim tužnim nijansama koje je tako prepoznao među svima nama – a koje i te kako još postoje - brzim koracima odlazim.


U Beogradu, 1. novembar. 2011. g.

Ana Ristović

Нема коментара:

Постави коментар