U četvrtak 17. marta u 19:15 časova, O3one
predstavlja redimejde Predraga Caranovića.
Izložbu u O3one možete pogledati do 30. marta.
Klanica, buvljak, galerija
Izložene kecelje sačinjene su od metalnih delova, a pričvršćuju se na telo kožnim remenjem. Različitog su porekla, uglavnom nepoznatog. Nađene su kao već odbačene, van originalne upotrebe. Na nekima piše da su proizvedene u Francuskoj, i u njih je urezan logo proizvođača, a neke su bez ikakvih oznaka. Nosili su ih, po svemu sudeći, mesari. Služile su im kao zaštita od potencijalnih povreda nastalih usled onog tipa tranžiranja satarom koji ne prati mesta povezivanja kostiju sa mesom, već ih lomi, tako da delovi kostiju lete unaokolo. Korišćene su, dakle, kao svojevrsni oklop koji štiti telo mesara dok tranžira telo životinje, namenjeno ljudskoj prehrani. Tragovi te upotrebe ostaju u njima upisani na indeksički način, i ma koliko da ih posetioci posmatrali samo kao neku vrstu estetski podsticajnih objekata, kojima je dodeljen status umetničkih dela, oni i dalje na sebi nose nepodnošljivu stigmu opreme radnika klanice. I to je antropološka činjenica. Svako klanje i tranžiranje, ako se obavlja izvan okvira religijskih ili mističkih rituala, sobom nosi neku vrstu stigme. Iz tog razloga se, na primer, u Utopiji Tomasa Mora, jednom od najznačajnijih spisa koji projektuju slike savršenog društva, te aktivnosti dodeljuju isključivo robovima.
Važna je, ipak, činjenica da Predrag Caranović nije ni ove kecelje, kao ni sataru koja im je pridodata u postavci, preuzeo direktno iz klanice. Našao ih je na buvljaku. One su već bile izgubile funkciju za koju su bile načinjenje i bile su prepuštene neformalnom tržištu reciklažne robe. Naravno, postojala je šansa da ih neko kupi da bi ih opet upotrebio u procesu obrade mesa, ali ona nije realizovana - završile su u depou umetnika sakupljača, u očekivanju prilike da dobiju potpuno novu društvenu ulogu. Iz tog depoa one sada bivaju premeštene na zidove galerije, kao segmenti umetničkog rada koji se realizuje u vidu kolekcije, i to kao galerijska postavka koja se ne isrpljuje u tome da je rezultat konceptualne operacije preoznačavanja ili pretumačivanja statusa izloženog materijala. Postavljene na zid galerije one deluju i svojom pukom neznačenjskom materijalnošću, kao i svojom indeksičnom prirodom, kao mesta fizičkog upisa različitih konteksta kroz koje su prošle, te i kao okidači za aktiviranje različitih simboličkih sadržaja i imaginarnih projekcija. Dakle, ova aktivnosti ponovnog, sasvim drugačijeg korišćenja predmeta koji je neko ranije proizveo sa namerom da služe kao pomoćno sredstvo u prozvodnom procesu ovde se ne svodi na njihovo vraćanje u lanac potrošnje. Ekonomija u koju se sada uključuju ipak je samo simbolička.
Majstor desetak zanata, Predrag Caranović je posvećen rukotvorinama, i stalno izrađuje predmete visoke esteske vrednosti, ali istovremeno gaji i veliku sklonost ka nađenim predmetima koji se bez ikakve dorade mogu izložiti kao redimejd ili uvesti u kombinaciju sa nekim njima nesrodnim elementima i time postati deo asamblaža. On tretira buvljake, deponije i stovarišta kao arheološka nalazišta. Na njima on otkriva predmete koji imaju nerealizovane semantičke i esteske potencijale, kao i bogatu materijalnu strukturu, koje potom aktivira u galerijskom ili muzejskom prostoru. On predmete prepoznaje, prisvaja i dodeljuje im status umetničkog dela, i izlaže sa ciljem da u tom statusu oni počnu da deluju i na publiku, i to prevashodno svojstvima koja su dotle bila prikrivena njihovom podrazumevanom upotrebnom funkcijom. On time vrši svojevrsnu emancipaciju preuzetog materijala od banalnosti njegove prethodne upotrebe, i to bilo da ga, kao u ovom slučaju, izlaže kao redimejd, ili da ga uklapa u asamblaže, u kojima sa visokim stepenom ironije sjedinjuje heterogene predmete, poigravajući se sa njihovim ikoničkim karakterom. Predrag Caranović se u toj ulozi predstavlja kao neko ko transformiše naoko beznačajne segmente naše materijalne realnosti, proizvodeći od mase odbačenih predmeta vredna umetnička dela.
